Srpski narod
^ \т/ 9*! УЦ
К У л
X?/ х?/ х?/ /X Ж Ж
Р
елигија и лична култура
„Само недбучен човек ,/е безбожник, док се права чросвећеност без вере у Бога не да замислити". В. Јонић — „Српски народ бр. 23, 1943. Нема никога ко не верује. Раз лика је само у томе, што неко верује у добро, мислећи да је оно истина, а неко у зло. верујући да је оно носилац праве животне истине. Добро је оно што је човекољубиво, народољу биво, братољубиво. Зло ,је оно што је против брата^ против дома и заједнице. против човека. Јер о добру и злу као етичким нормама човековим може се говорити само има.јући у виду међусобне односе људи. Сви мисле да верују у добро, а неки ипак чине зло. Са различ них становишта, релативност овог односа добра и зла ,је очигледна и тешко би се у духовном човечанству могла успостави ти било каква етичка норма, ако за њу не би постојало дубљег ослонца. Тај ослонац је религи,ја. Знам да у наше време има много учених, а још више неученџх и недоучених, који у Бога не верују и који су спремни да у свако доба своје неверован>е бране читавим једним импро визираним методолошким апаратом. Они, будући везани за све оно што је матери.ја и непосредна животна корист од ње, побијају самостално постојање духа У било коме облику, а пре свега постојање једцнственог духовног свебића — Бога. Задовољени тековинама људске технике и крат кодахим релативним напретком људског сазнања; они пристају да се ограниче на једно оскудно недуховно, биолошко „сад", где ће животињски проживети живот, не видећи од дрвета шуму. Заиста, када би међу људима, У друштву, ЈЈ-Оетојали мскључиво биолошки, материјални животни односи — оИда" можда не би ни веровање било неопходно. Јер питање је да ли животиње знају за Бога, иако пророчке књиге јасно казују да се и звериње покоравало промислу Божијем. Али, међу људима постоје и извесни виши, духовни односи, у првом реду стички однос, однос добра и зла, (а на њему је заснована сва људска заједница са својом економијом, психологи.јом и политиком), онда неће разумном човеку бити тешко да увиди, како се норме према којима се ти духовни односи оствару.ју никако не могу извести из материјалног принципа света, из Љше биолошке, животињске природе. Тек признавањем ауторитета духа, човек је признао нормативитет, у првом реду етички. То значи, тек признавањем победе и супериорности духа над материјом, дато ,је човеку мерило не само да расуђује шта је добро а шта зло, но и да чини добро а да потиску.је и брани се од зла. Највиши духовни ауторитет, јединство космичког расуђивања и космичке воље, то је Бог. у својој промисли и у својо.ј неопходности. Никаквим се теоријама материјалистичким и атеистичким не може порицати постојање Бога а да то нема. отворено или скри вено, као последицу губљењр мо ралног мерила у животу. Вера у Бога ,је основа наше етичке свести а у ово1 лен<и све мери^ ло за добро и зло, V помисли. речи и делу. Онај пак кош верује V вечну могућност и божанствено порекло духа. вероваће искпено и V добпу намену својих слабачких људских дела. Ко. пак. од добра. матепшалистичком рачунипом. тражи само животне, животињске кооисти. та,1 га је веђ унаппед изгубио. за тога нема норама. нема ни мо^алног мепила. Ово т*р ети"кн смисао в^попања у Бога. И може се рећи да
религиозност претставља мерило које дели човека од получовека, од онога што још није доречен човек. Човеку никада није могуће да постане нечовек својој браћи. А получовеку то није тешко, јер он де стално, само по себи већ, у негативном односу према осталим људима. Морал Христов је закон позитивног односа према људима. Морал атеиста је негативан и неминовно води у зло. БЕЗВЕРЈЕ „НЕДОУЧЕНИХ" Логички смисао религиозности ништа мање није дубок но етички и везује се, опет, за схватање света што га има.ју људи у историском животу. Нико, ко је озбиљно упознат са резултатима наука. неће порећи да је човеково сазнање скучено и ограничено. Чињенице наших наука, иако верујемо у њих да су истините. тако су оскудне да на основу њих нисмо у стању да
сећају да је то хула и буна, како целог народа, тако и њихове сопствене будућности! Оно чиме је у свету извршено очовечење људске индивидуе, чиме ,је она подигнута до моћи да носи у себи оба мерила: мерило за истину и мерило за добро јесте — култура. У склопу опште култивизације друштвеног духа човеку појединцу припадају појединачне силе од којих се саграђује истинитост и доброта опште културе. Те силе јесу његова лична култура. Она је синтеза логичке и етичке свести, јер се обе оне заснивају колико на знању, толико и на веровању, лична култура има превасходног ослона у религиозности. Само тако, у целини, сви ови елементи дају нотпуног, правог духовног човека. А такав човек биће и честит припадник и штитилац среће своје, своје породице и свога народа. Избећи службу злу значи у себи подићи личну кул-
ЈЕДНА ПОСЕТА БЕОГРАДУ 1850 ГОДИНЕ ВЕЛИКИ НЕМАЧКИ ПРИЈАТЕЉ СРПСКОГ НАРОДА СИГФРИД КАПЕР 0 НАШОЈ Г1РЕСТОНИЦИ ПРЕ НЕПУНОГ СТОЛЕЋА
У низу заслужних и знаменитих Немаца који су задужили наш народ својим путописним и научним делима о Београду и Србији, црпљеним из властитог сазнања, после Ота Дубислава фон Пирха, а пре Феликса Каница, лепо место заузима нарочито Сигфрид Капер, чије дело „Зидславише Вандерунген" (Лајциг 1851) претставља праву ризницу историских и других иојединости о животу Београда и Србије пре непуног столећа. За нас је међутим нарочито значајна топлина и иуна разумевања симпатија којом одише сваки ред који Капер пише о Београду и нашој земљи. Нарочито је значајно да Капер полутурском (не само по изгледу већ но власти) примитивном Београду од пре сто година јасно прориче његов данашњи обим, изглед и значај.
Капера ново доба у „кондоминиуму" који тада још влада у Београду: над тврђавом застава са / полумесецом, над градом српска застава. Турски „низами" које је у пролазу гледао на градским бедемима, у запуштеним униформама, делом боси, за њега претстављају прошлост која одлази.
НИК. ЏАНГА: МАНАСТ ИР МИЛЕШЕВО
појмиМо целину света, наш живот у њему и смисао који има све то што постоји. Сви философски напори од Античана до данас у том правцу, одводе нас управо у религију. Потребно је да поверујемо у божанско свејединство света, да елементима вере испунимо честе празнине наших знања и онда ћемо.у целини појмити свет и све што је у њему. Разумећемо шта нам каже свет: да ,је он вечно посто.јање у моћи и вољи бића Божијег, да смо ми, пак, телесно безначајни и пролазни, краткорочнији од лептира, и да наш живот може имати неког смисла само ако његову краткорочност проведемо у истини и у добру, а да је он изгубљен, јадно промашен. ако прође у злу и заблудама. Религија. тако, помаже човеку да схвати самога себе и смисао сдог сопственог постојања. Велики народи. који има1у мно го просвећених. чак и великих и генијалних, лако се могу одупре ти утицају оног малог бро^а ! недоучених" који гпоповелају безверје и разоо. Мчли наполи V тежем су положају, јер 1е проценат оних ко'и се лобпорол-.но подају v службу злу исти. но овде је мање и готочо пртко врликих и м^чих ствзпалачких ду хова, ко'и би одлуино сво!ом идешом снагом потиснули свеово нвцогпр у засенак. Ми. Спби, имајући несорћ^ ла петсто голина будемо литпени тековина евоопске култуое. V хитњи да се за сто готина достигне хиљала голина евоопске кул тивизаније. нрхотећи. сучбински. стркли смо доста ..нргсоv«' 1> ни•^?" љули кош се нису духовно изгоатили и кош нису стркли поавр спрсти о смисл.у култ^оних воеттиости. И они ланас. кад 1Р сопски наоот v одбч.^ном живот ном положату. и кат ртика ол ЊРга тпажи тттто вишр п^чччости. пооклам^ту св»т б»з Бога хулр на све с ° рти и чагио и чп. и тти*т л V — бг»птс т/ о<
туру. Ова ће истинито и здраво бити успостављена тек кад схватимо смисао света, свега у свету и нас самих, а то ће рећи, кад сазнамо пост-ојање бића и доброте Божије. Не каже узалуд философ Винделбад да се јединствена основа праве религије огледа у свим областима живота човековог, како у осећању, тако у претстављању, вољи и делању, у разуму уопште: ( Прелудиен, II 295). Од Бога, у разумевању и доброти очекују људи спасење, срећу и радост, очекују одуховљење свога јадног живота. Јер заиста је истина .јеванђелска: „дух је оно што оживљава. тијело не помаже ништа" (Јов. 6, 63). Са поуздањем у Бога очекујемо и ми да ђе ипак своје спасење и веровање. своте добро И мир наћи и оно мало Срба тито их има V безвеоту. у злу и братској мржњи, у неразуму. Ј. Путник
Растојања између земље и сунца
и својој крви! Како се не до-
Растојање које постоји између Земље и Сунца п^ново је проучавано 1930—1931 године. Проучавања су вршена на. основу индикација добијених о раздаљини између мале планете Ерос и Земље. Према изв; ;е,ни-: прорачуАавањима на тој бази. раздаљина између Сунца и Земље износи више од 170.000 километара, цифра која је до сада била као меродавна. На тај начин просечна раздаљина није, као г-то се то раније мислило 149,500.000 километарз ч већ те равна раздаљини од 149,670.000 километара. 1 ч
Прелаз чаццем преко Дунава по кошави Обишавши нека од попришта бурних догађаја 1848/49, — између осталог Нови Сад, још сав у рушевинама од бомбардовања 12 јуна 1849 — Капер почетком лета 1850 године стиже у Земун, разуме се у жељи да пређе % Београд. За човека ко.ји није донео собом визиран пасош из Беча, то у оно време није лака ствар. Ликвидација догађа.ја 1848 —49 још је у току; у Београду живи доста политичких избеглица из Маџарске. Граница се строго контролише. Одбијен -од нижих власти, Капер одлази код генерала команданта места, за кога има писмену препоруку. Генерал га љубазно црима и, после краћег оклевања, да.је му „објаву" за прелаз у Београд „на 24 сата", дајући му намигивањем очима на знање да мирно може остати у Србији и исто толико дана, па'и више. Желећи му срећан пут, генерал још поставља Каперу неочекивано питање: — Имате ли здрав стомак, господине?" „Мислите ... политички сто-> мак, г генерале?" — Боже сачува.ј, баш стомак, — вели генерал и показује на Дунав, по коме се дижу валови од метра и више, довољни да изазову жестоку морску .болест код осетљивијег путника. И ако јој гго добу године „време није", дува страховита кошава. Пароброди у оно време још нису саобраћали сваког дана, а шајка „Ц. к. шајкашке команде" по кошави не прелази у Београд. Капер се стога без оклевања поверава- дедном од искусних турских чамџија који изјављује да ће „одмах кренути, чим попуши чибук'. Сапутници су му: неки трговац,, Србин из Новог Сада, две даме у црнини, Маџарице које су добиле дозволу да оду код својих мужева — емиграната и које су за време управо драматског („филмског" рекли бисмо можда данас) прелаза у Београд по узбурканом Дунаву. показале много храбрости и хладнокрвности, што Капер вели да се није могло рећи за неког младог католичког свештеника из Славони.је. Већ седи турски чамџија је оличенз хладнокрвност и равнодушност. прво наравно као стари „дунгвски вук", а затим и због дубоког убеђења да се нико не може удавиги ако „му ни.је писано" „Ево ме дакле на кнежевскосрпском земљишту", радосно вели Капео, описујући како показу.је „об.јаву" српском полициском чиновнику у народном оделу („знаци достојанства су му качкет и подебљи- тптап кош држи у руци"). Он претставља за
Амалин Црнац — одбегли роб са галије На нристанишгу, око ,.ђумрука", влада велика живост. Многобројни амали управили су погледе на странца са великим куфером. Али иема граје, нема наметања и надвикивања. Достојанствени амал-баша показуЈв н "неког младог Црнца: Ево, госнодине, Алија данас још није ништа зарадио. Црнац, каже Капер, говори чисто српски, без икаквог нагласка. Успут, идући „Зданију", прича Каперу своје „житије'. мо де роб на галији. У Цариграду је једне поћи усиео да преструже ланце. Добегао је пешице. )кријући се дању, -а путудући ноћу. овамо у слободну земљу, где нема ропства и где му је добро . Ислама нак не мисли да се °дрекне и саветуЈе Каперу да и он размисли да ли не би оило боље да пређе у веру Пророкову. „Јер ђаурин који пређе у праву" веру, ефендија, то ти ,|е као обичан шљунак који падишах подигне са земље да направи њега златом оковани украс својој чалми". . Без обзира на те своде верске скрупуле, Алија је иначе ванредно задовољан животом У „ђаурској" земљи. Оженио се, вел , Циганком светле боје к0 >ке, па му и ћерчица личи на нешт •гамније Циганче. Жели лин да заради довољно новаиа да би могао да куии чамаи Тад ће, каже, бити „на коњу . Ради ће као чамџија са Земуном. Стари „Гранд хотел" и његов „лондинер Стева Тако су у разговору стигли до „Зданија" (недалеко с ^ борне .^ кве) како су београђани 1850 кратконазлвали велику зграду У којој )е тада (и још дуго година после тога) био смештен Гранд хотел" (доцније се та. деценитама налазила Железничка дирекција; зграда је срушеиа 1939 године). Тамо су V оно вр ме отседали, каже Капер поглавито путници странии и Срби: из „рекосавских крајева; путниии Србитанци су претттостављали патријархалније гостионице или ханове. односно надчешће отсе дали код пријатеља и познаника", што се код чувеног српског гостољубља само по себи разуме . Пои свему том, у пространом „Гранд хотелу" ни.те никад било много празних соба, пошто су многи виши чиновници становћли V хотелу уз месечну кипију Осим тога су У дедиом делу зграде, огромне по по.тмовима рндашњег Београда (све досветГ ратп спачала је уосталом међу највеће београлске зграде) би-та смештена и нека надл Ш На' уласку у хотел, Црнац Алија, бацивши куфер, имао де да издржи мегдан са два огромна хотелска псетишта. „чи.ш ,1е ла веж међутим послужио као одлична замена за хотелско звоно. . ; е р су истрчали висока. сува собаоииа и дежмекаоти лондинер, учинили крај љутом мегдану и примили странца. Иначе ,.Гранд хотел у „ЗданиIV" учинио те добар утисак на Капера. Собе су спаотански намеиттен? али чисте. Очарава га ^ (Наставак- на 12-тој страни)