Srpski narod

Лвштарина ппаћена у готову

РЛСКИ

НЕЛЕ7БНИ ЛИСТ1 Београд, 11 септембра 1943 "р. 35. Год. II. ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

СВЕТИЊА НАД СВЕТИЊАМА

Преживљујемо трагичне часове, када један народ сам треба да одлучи о својој судбини и својој будућности. Од његовог разума и смисла за стварност зависи да ли &е сачувати свој опстанак и да ли -ће у што већем броју сачекати боље дане за стварања у миру. Ме1)утим, такве се ствари дешавају у нашој средини да са сумња увлачи у наше душе зџЛе ли градитељско победити над

негативним и рушилачким особинама наше заједнице. Можда &е малоумност, лакомисленост, лаковерност и нека патолошка мегаломанија, у.ображеност остати као коначна обележја нашег менталитета, која ће нас одвести у коначну катастрофу. Поред ових особина отсуство осећања вредности људског живота како код појединаца тако и код целине испољава се као још једно кобно обележје наше средине.

Ако једним великим, изузетним напором духа и воље не успемо да сав/<адамо ове рушилачке особине, онда тешко ћемо сачувати себе и спасти се од неминовне пропасти.

Радило се о сасвим простим и једноставним стварима, које би у редовним приликама без дејства пропаганде биле јасне и приступачне и детету. А сада су, ето, недоступне и зрелим мозговима многих појединаца у нашој средини. Радило се само о томе> да са што мање жртава, не дајући повода никоме, сачекамо крај овог џиновског сукоба између великих, управљајући Све наше напоре и сва наша настојања да нас туђи рачуни не убаце у крвави светски вртлог. Пошто смо се опарили о вру&у кашу, коју су нам спремили Лондон и Москва, требало је после тога да лечимо опекотине и да у миру и раду гледамо само своје послове и бринемо само своју бригу. Срамни пораз из априла 1941 године показао је иа један очигледан и довољно убедљив начин да смо неважећа количина у одлучивању исхода данашњег сукоба, у коме учествују милионске масе људи са милионским количинама материјала. То болно искуство требало је да отвори очи свима и да све

убеди у беспредметност и лудост ма каквог покушаја са наше стране да допринесемо развоју рата у овом или у оном смислу, маколико се ратно поприште приближавало нашим границама и ма шта од нас захтевали Лондон и Москва. Алч оно што су логкка, разум и животни нагон налагали није преовладало код свих у нашој средини. Остале су читаве категорије људи које се нису могле ослободити блефова и лажи туђинске пропаганде, да би прогледали својим властитим очима, које би им најбоље показале где се налазе прави српски интереси. Напротив, као да нисмо овако мали дали до сада хиљаду пута више жртава него Енглези, као да смо најмногобројнији народ на свету, чија је снага размножавања непресушна, ми смо наставили да се играмо нашим главама и животом народа, као да је одиста тачна она порука лондонског спикера, српскога изрода да »трава све боље расте што се више коси«.

Одиста, радили смо и радкмо као да је српска глава најбезвреднија ствар иа свету, којју ке треба жапити кад се тиче главе једног Енглеза или једног Американца. Као да је српска крв безбора течност, која треба да се лије место плаве крви Британаца и Американаца, чија је свака кап драгоцена!

Као да српске мајке немају ерца и да еу рађале синове да гину за спас и славу фунте стерлинга и допара! Као да се српски народ одржавао кроз векове по цену највећих напора, готово невиђених у историји света, да би данас могао принети себе на жртву незајажљивом плутократском Молоху или црвеном божанству из Кремља!

Ето, какав је избор остављен српском народу и шта му спремају његови свемоћни тутори из Лондона, Москве и Вашингтона! Ето шта извесне категорије српског народа у својој заслепљености и туђинској служби не могу да увиде него гурају српски народ у катастрофу, из које нема васкрснућа.

И ми се питамо у очају, са болом у души и са грчем у срцу шта се то дешава са српским народом, кад се у његовој средини налазе овакви малоумници, ко|и припремају његово самоубиство и разне силеџије које врше братоубилачко истребљење!

Зар српска крв, остатак српске крви није светиња над светињама коју сваки Србин треба највише да поштује и да цени? Зар она није светиња уад светињама, коју сваки родољуб треба да штити и чува. Место тога, лажни родољуби спремају у самоубилачкој лудости да потече пото-

цима или је бездушно точи крволочни бес подивљалих и острвље них силеџија. Зар је потребно да већ две године генерал Милан Недић исусовски посрће под крстом српске несреће упућују^и небу и Господу Богу свакидашњу молитву: »Имај милости за мој мали народ заведен бездушним злотворима и спаеи га неминовне беде. Поврати разум малоумницима и братску љубав отпадницима да не проливају српску крв.«

Зар за две године неуморног саветовања и објашњавања нису сви Срби увидели да у данашњим приликама има само једна једина српска политика, а то је: »Политика штедње српске крви«, ,како је рекао генерал Недић на историском збору у Крагујевцу. И данас широм земље из душа и савести правих српских ро-

дољуба чује се вапај: »Доста крви. Нека вам буде света свака кап српске крви.« И од села до села, од куће до ку&е широм напа&ене земље Србије чује се народна клетва: Да сте проклети ви, бездушни лордови и банкари и ви, немилосрдне црвене паликуће што нас терате у смрт ради ваших циљева!

Пред крвљу која се сваког дана непотребно лије, пред крвљу у којој сутра може да нестане српског народа. због зјпслепљекости и помакииталости овиж мзрода, морамо се зауставхти са болом и чуђењем, којима нема равних. И питамо се: Шта се ово де- недрима оваквих безумника и шава са нама? Откуда у нашим

недрима оваквих крволока? И питамо се још:

Зар ми, који смо били пуни милосрђа и самарићанства према непријатељу, сада смо бездушни, варварски уелати према својој рођеној бра&и? Какво нас то проклетство сустиже и казна пада на наше главе? До сада у нашој историји, ни у њеним најцрњим периодима, нису се одигравале овакве жалосне појаве брагоубилачког беса. И уколико још можемо бити присебни да мислимо и размишљамо о овим појавама, ми се питамо откуда код наших људи овакво непоштовање највише вредности, откуда овакво ниподаштавање живота. Можда она у ствари значи нашу примитивност, сировост услед дугог отсуствовања у животу Европе, која је израдила кроз векове своју табелу вредности у којој је живот на врху. Можда је то наследство нашег робовања утицају Истока, где човек, појединац нема ту вредност и значај усред безбројног људског мравињака у тим деловима света? (Наставак на 3-ћој страни)

^адољијева ирр италијанских и евролскнх мнтереса

Оно што потпуно одузима сваки значај капитулацији Италије, коју су прихватили Бадољо и ј.една клика, јесте да је она била очекивана, јер већ од 25 јула, када су експоненти мрачних сила извршили пуч противу Мусолинија и поново завладали Италијом, било је јасно свакоме чему се иде. Али то је дало времена Немачком Рајху да у циљу одбране Европе предузме на време све потребне војиичке мере тако да псследице испадања Италије из рата у војничком погледу неће се ни у чему осетити. Одговорни немачки фактори имали су и сувише времена да израде стратегиски план за одбрану Европе без Италије, коју су многи ве.ћ одавно сматрали више као баласт иего као стварну помоћ. Нећемо сада улазити у војничко-стретегиека објашњења о користима сужавања фронта, али можемо истаћи да у војничком смислу припремано издајство Бадољиа одузима савезницима главну коркст од изненаћења, што је од највећег значаја у извођењу стратегиских планова.

Чврсти и непобедиви чувар Европе, немачки војник, заузео је на свима потребним и важним позицијама на време место једнога колебљивог и непоузданог стражара, који је мсрао да задаје бриге онима, којима је судбина доделила да бране Европу У политичком погледу издајство владе Бадољиа мон^е се карактерисати, као што је то учинио познати француски лист ПТИ ПАРИЗЈЕН, као „беспримерна дволичност". Откако је извршен пуч противу Мусолинија, влада Бадољиа уверавајући на речима да жели да продужи рат потајно је све припремала да изврши ову срамну издају. Историја ће дати дефинитиван суд о одговорности маршала Бадољиа и клике, кеја |е спровела ову издају не само италијанских интереса него и европске ствапи. Али казна већ сустиже издајнике, куказичлук добија сво5у награду, <ер поступак британо-америчких савезника после затраженог примирја, открива њихов прави циљ, а то је уништење Италије на политичком и во'ном пољу.

Већ сада је јасно да је било лаж и блеф да Енглези и Американци воде борбу само противу фашистичког режима а не противу италијанског народа. Ускоро ће поново италијански народ сазнати каква га страшна судбина чека. Поновиће се прошлост у којој је био толико изложен неправдама и експлоатацији лондонских и њујоршких банкара, немилосрдних за потребе и тежње једнога младога народа. Предајући на милост и немилост своју земљу једном страшном непријатељу, данашњи одговорни фактори за судбину Италије чине један страшан злочин, враћајући га у ропство британо ■ америчке плутократије, која је прошлих деценија била довела италијански народ до просјачког штапа, не дајући му довољно животног простора да обезбеди себи опстанак. Пример Италије са својом кукавичком издајом послужиће свима европским народима да збије још чвршће своје редове у одбрану вропске будућности.

Иамас. нпа икад, мир> и хлоџнмц&нбсш, (еџина м&1џ спасши срписи наџ&џ !