Srpski narod

МПИ М1јј(

П

ПОЉОПРИВРЕДА У РАТУ И БУДУЋНОСТИ

вчгвотхше шраигшк увевкхо су нзмеииле жзглед н струи*уру привреде појединих земап» м читаве Европе. Као ■гго болест иапада извесие орг»ве, вагриза и разара оне који аису довољно отпорнн, док друга, ■здржл.ивији, остају нетак■ути, тако и рат ставља на про6у поједине саставне дело,ве у врнвреднои склопу земаља, открива слабост м^осетљивост из•есних привредних грана, пока>вује снагу и отпорност других. Животна борба, која се у рату развнја и маиифестује до максимума, рељефно истиче њихов значај по опстанак народа н оигтрим светлом обас.јава њихове •еновне мане и недосталгке. Концентрација напора коју м*тева вођење рата с једне страше, смањење радне снаге к прожзводних сретстгва с друге етране, намећу ограничење броја и обима потреба које ваља аадовољити и своде их на најнужнију меру. Привредне гране, које се односе на задовољење мање важних и по живот мање неопходних потреба, као иа пр.: нндустрија луксузних предмета, хотелијерска индустрија, туризам а ■ трговинз у извесној мери, смањују своју делатност, а често ■ сасвим обустављзју. Остају само оне гране које су заиста неопходне, па и међу њима. вршл се прегруписавање према важности. Напор се усрелсређује иа неколико најбитнијих. Непобитно је да- се за време рата питање исхране поставља ■ао једно од најважнијих, ако ■е ■ најважније. Док се оно у мнрно време решавало скоро епонтаво, дотле се у време рата, Јгслед огромног пораста неарокзвођачког становништа, оио ■оставља свом оштрином и ука»уј« на ванредни значај пољопривредпе производње, п» мирољубнву пољопривреду ставља међу на.јважније привредне гра*е за опстанак и победу. Као ■ прошлн, тако је ■ овај Р*т у још јачој мери нстжао есвовнн значај пољопривреде по опстанак ■ живот народа. И поред све усавршеностн саобраћај■их н транспортних сретстгва, мепријатељства ■ надмоћиостн једног народа над другим, ипак рад* обезбеђења исхране наро** су, у отсутним часовима, исжаучиво згпућени на евоја сопетвена еретства. У овим ■ елнчвим временима њихова исхрана, еам њнхов опстанак зависи од иогућностн Које им пружв н>и10Ва пољопривреда м од количиие нроизвода које је она у егак.у да жм ставн на располо*ен,е. | Иа тог» рвзлоги није шпсакпо чудо што ее решшањем пољоиривредних проблема баве н поаванн ■ непозванн, а нарочито код нас, у земљн пољопривредшпса ■ еељака, са ситним и исцелканнм поседом. Огуда је р»азгмљнв нарочитн ннтерес који ев« друштвеие класе, сви елоје*■ народа придају њиховом решавању. Ови проблеми, код реалних н практичних народа обнчно се решавају планскои провзводњом, ограничавањем потро *|н«е ■ контролисањем размене добара. Алн не радн се само о мерама ко,)е се предузимч1> ад хок, нмајући у виду потребе и елтуанију створену ратом. Те ■ такве мере еу највећим делом пролазног карактера, опе ће иестати чим нестане њиховог узрока. Оно што је од далекосежиог значаја то је питање како ће се ти проблеми решавати у будућности, која н каква ивкуства стечена у рату моћи ће м то корисно да послуже, ка■ав ће бити смер који ће прихватити они којима буде пало у дужност да спроведу у дело решење ових проблема, којим ће се ипчелима они руковолити Једпом речју. кад се говори о нољопривреди, каква ће бити аграона политттка будућиости? Економгка еволуцнја последм 1М зека водилг <е стварању •м Иив мишредквж |*лкнма«:

т »1* жжра|»ве*в, шло се *а ■ацноналну прнвреду, а све лакша могућност преноса ■ размене добара довела је до стварања светске прнвреде, која је превазншла границе држава, п» ■ контннента. Ову еволуцнју следила је ■ пољопривреда. Жито Амернке н Канаде прелазнло је океан да бн било потрошено у Европн. Тако нсто ■ другн аграрнн пронзводн Јужне н Северне Америке, Аустралнје ■ других прекоморских земаља прелазили су хиљадама километара пре него што би достигли свога европскога потрошача. Политнчкн подељена, царинским преградама привредно расцепкана Европа, која се све више кндустрнјализовала, није могла у овој светској привредн да се претстави као једна јединстве на целина. На|гушће насељени континенат, а под утицајем индустријализације и конкуренцнје пољопривредних производа прекоморских земаља многе европске земље занемариле су своју пољопривреду или јој нису поклониле довољно пажње. Ово је карактеристично чак и за чисто агра.рне земље као што је наша. У нашој земљи пољопривреди и селу поклањана је врло мала пажња, што потврђује пољопривредна криза. 192936 године, ннзак стандаррд живота сељака, осиромашење и презадужење земљорадника, појава мржње између села и града. као н оскудица у многим пољопривредним производима „ чн!у производњу нначе дозвољавају иагаи климатскн м теренски услови. Коликогод је овај ра<г показао да за сваку поједину земљу светски привреднн односи не достижу значај њене сопствене привреде, толико исто је указао на недовољност ове последње ш иа потребу стварања већих и чаршћих привредних зедедннца Сличност судбине која је задеснла све европске земље истакла је њихову уску повезаност и међузавнсност у погледу нсхране. Може се са доста »ероватноће предвидети да ће ее, после, рага, привреде појединнх земаља Европе разаијатн све више у смислу међусобног допун>авања и све потпункјег остварења привредног јединства конткнента. Јачаљ* иолопривреде у поједнним земљама Европе ићи 8»е напоредо е јачањем опште европ ске прнвреде ■ пољопривреде. Принции да све што се може произвеет* иа сопстЕеном тлу треба на н>ему ■ постићн биће свакахо пркмљен. Сопствене потребе аадовољаваАе се превасходно сопственнм сретствима или иајближнх земаља. које сачнњавају, нсто привредно подручје, ва тек онда сретствима и производима удаљеиих земаља ■ другжх привредних заједкица, Што се тиче иољопрнвреде, у једном организоваиом привредном поретку она ће претстављатн бнтам чинилац аа све јаче повезиваље у привредним односима. Насупрот индустрнји, повећање производње у пољопривреди не може ее постићи у кратком времеиу ■ ограличено је могућностима аемљншта и поднебља н другим условима независним од човека. Потребе обезбеђења и побољшања исхраке сигурно ће бити веће од морућности које пружа пољопривреда појединих земгља, па ће, поред опште изражене тежње ка повећању производАе утицати иа успостављење што лжшјтх н приспијих односа како међу поједнним европским земљама тако и са земљама друпгх контјинената. Унаиређење пољолривреде захтева иепуњење четири услова: трајан и организован напор ка повећању производње; уравноте жење производње и потрошње: јединствено решавање пигања увоза н извоза и стабилизацију пена аграрних производа. 1. Повећ»»м! пољопривред ве I* ха-

Џ&М. М. МИЛОВАПОвИ« Замеиик руковалаца манске *ољопривредпе ароизводње ш <» шјрввтенљ. дОМВИМ шкмгаводиог процеса у пољопривреди, његова зависност од природних услова и непредвндљнвих околности, његова ведовољна еластнчност захтевају трајан и организован напор ако се желн постићи појачање производње. Приносу пољопривредн иоже се повећати само постепеном, рациоиалио* н стручном обрадом земљншта, планском расподелом култура н раиионалпои употребом капнтала. 2. Код повећања пронзводн»е мора се имати у виду да ее оно може вршити само са повећањем потреба потрошње. Будућа социјална политика и повећање куповне моћи широких народних слојева де^ствоваће кесумњиво у овоме правцу. Али повсћање ппоизводње може се извршити једино у емислу равномерног и све ширег задовољењ.а потреба потрошње н уравнотежења прве н друге. У вези е овим поставља се питање урећења тржипЈта пољоппивреднпх прОизв^а ■ спречавале пввале робе. 3. Упоредо с птЖањем вроизводње јавља се иитање Зпвоза н нзвоза. Извоз н увоз ие смеју се третирати као оделите целине већ као делови Једног и<тог пгоблема, којч стоје у ечгаискоЈ везн и мораЈу се заједничхи решавати. 4. Најзад, стабнлнзстање це вш пшћовривредиих производа битан је нредуслов за наиредак иољоирнареде. Цене пољ.оприаредних прозивода подложне су тгкозвацом Кинговом аакону т. Ј. а-ихове флуктуације (колебања) су више кего пропорционалне ироменама у понуди и тражв.и. Ова колебљивост неповољдо угиче на напредак полмЈиушвреде, « великш пад 8»м може битн од катастрофаливх иоследмца по пољоиривреду, као што Је то бно елучаЈ прилпком велнке привредие кризе 1931 и 1932 године, коЈа Је најтеже погодила аграрне земље. Сва ова питања увелнко поемашају могућнооти мндивидуалне нкицијативе и делатиостн. Ов! се«само планскн могу решаватн. Сретства која су потребна за њнхово нзвршење су та«о огромна, • рад на организаци.ји н провођењу мера које оиа захтеваЈу тако обиман н дуготрајан да неминовно захтевају државну интервенцију. Једино држава, ослоњена на организаније пољопрнвредника а поглавито нд мдругарство, може убудуће о<Језбеднтн гнапређење пољопривредне производње. Држазна ннтервенција, коЈа се јавила у часу нужде, мораће не само да остане него н да се прошири. То не значи да ће приватне иницијативе биги нскључене м индивидуална делатност смањена Ако има привредне гра не којима су оне неопходно потребне то ,је несумњиво пољопривреда, нарочито у земљама. малог поседа. Алн баш та распарчаност поседа и многобројиост индивидуалних делатности намеће потребу њиховог усклађевања ■ планског организовања. Ако се *з ове опште перспек тиве осврнемо на нашу земљу видећемо да се иаша пољопривреда налаеи пред крупним задацима. Наша земља је сељаика земља, она је у исто време земља малог и распарчаног поседа, • уз то осиромашена и са недошаљма ЏАШШММЖН

»•-кгровзлођ »чким мпгмтма. Наша пољопривреда Је недовољ*о развијена, а иачин обраде земље већим делом примитнван. Ово су основни елементн нашег пољопривредног проблема, којн неизбежно намећу његово вланско решавање. При садашњем стању насие пољопривреде, њена пронзводња једва ако би премашала потребе исхране становништва, јер је исхра«а нашег сељака највећим делом досада била недовољна и на рачун стоке, а његов животни стандард далеко испод пристојног просека. Наша пољопрнвреда, као *ајважнија привредна граиа маЉн ће се пред двоструким задаггком: на првом месту она ће морати да задовољи потребе земаљске исхрале ■ производњу потребних сировина за индустрију. Но с друге стране она ће морати да стави на расположење вишкове за извоз који ће нам осигурати учествовање у међупародној размени добара и место у привредном уређењу континента. Испуњење ових захтева неизбежно намеће потребу рационализације пољоприврелне производње и повећања приноса, за што ће бити потребна употреба савремених сретства и све шира примена метода заснованих на научно-практичком испитивању. За остварење овог циља, а с обзиром на земљораднички ситан н распарчан посед код нас се намеће:.задружна производња а поглавито задружиа набавка и употреба пољопривредннх справа и машина, семена н приплодне стоке; задружна продаЈа пољоптгередпчтх производа ■ набивка земл>орадничких потреба. У опште ув.евши мора се применитн залоужна производња и размена добара. Ширење н јачање задругарства у овоме погледу треба да маломе поседу, ко ји преовлађује у нашој земљи пружи све могућности и сретства коЈа му недостају у ћопеђењу са великим поседом. Ма да би мали посед био привредно способз« за рационализгк?иЈу ■ повећање производње *е

N■№4 распарчавање. Стога се захо * скнм мерама мора обезбедш ш минимум земљорадничког оск » да ■ то кзко у погледу део в приликом иаслеђивања, так' Д односио мзвршења наплате I« љорадничких дугова. Посебно в веома значајно питање престаг> ља регулисање земљорадничК' г кредита, који ее исто тако м^ ра органиаоват* на задружв Ј бави м ширењу земљорадничкил креднтних задрупа. Овоме пигању је ршшје бкл* поклоњена врло мала пажњ<% тако да се наш сељак арезаа>" жно ■ осиромашио. Земљора/г ннчкм кредит је по својој пр.с роди друкчији од осталих врст# кредита {трговачког и индустр јј ског кредита). С обзиром и« слабу привредну моћ нашег се« љака он се може искључиво ре» шити задружним путем. Једина задружна гаранција може по» љопривредницима дати потребнв новчана сретства за " извођењв производног процеса (једногодишљи-сезонски кредит) као и зз мелиорационе радове, побољшање и повећање живог и мртвог инвентара (дугорочни кредит). Упоредо с овим питањима * Ј најтешњој вези с њима стоји питање подизања земаљске по^љопривредне индустрије. Да б* се наша пољопривреда оспосо била за улогу која јој припад« у привредном животу земље, како у унутрашње привредном, тако и у спољашње привредном погледу неопходан је услов поднзање ■ Јачање инд>'стрије за прераду и конзервисање пољопривредних производа^ стваран>« фабрика и радионица за израду и оправку пољопривредних сдрава и машина. Посматрано са овог? гледишт« планска пољопривредна произ; водн>а хоја се код нас Јавкла за време рата као мера нуж!,о сти добија свој ауни знач;«. <->■ на претставља не само настој;«ње да се у крнтичном добу обвзбеди исхрана народа, него * покушај постављања вдравнх осиова за унапређење пољопрмвреде и благостања аемље у 6у* дућностм.

ОДНОС СЕЛА И ГРАДА

(Наставак са 12 -с сгрше) аарм живе у вароши, у селу кх уопште нема, где су стварно вај потребнији. Са пољоприврединм стручњацима иста је ствар. На селу немамо ниједног правника; ниједне апотеке. Готово немамо сеоских читаокица, вм бнбдкотека. Тешко би било рећм шта мо, али село нема ничег што бм морало нмати. Постоји јаз између села и града! Па како м да не постане! И право је чудо шта смо ми интелектуалци досад са селом радили, како је уопште могуће да у нашем сељажу још увек тиња жнво националко осећање. Истина мн смо у бившој Југославијл били створили ■ велико Министарство социјалне полити ке и велико Министарство народног здравља, па смо их потом спОјили уједно. Али т© је било најспоредније мнннстарство које као да је постојало да би се задовољили извесни полигнчки људи или могла наћи фотеља зв разне политичке комбинацнје. Министри су водили политику, бринули своју бригу и својнх партијских пријатеља, али социјалне и здравствене послове нити су водили, нити су уошвте зивлш »сдмтм. Свме ввд

Ммимгарс»во мод таквкм стрима бирократскн Је адмикастратирало свјкидашње послове. Даиас ако хоћемо да остане* мо као нацнја, ако вамеравамз да створимо једну држагу кој* ће битн у могућиостм да пођ® другнм пуГеи на корнст народу, мн морамо иационално осећз«>е које је латентно ш статичко, кзг ложено пропагаидама разних филиЈа, да преобразимо у-вгс,воналистичко осећан>е, дакле једно осећање динамичко, стваралачко н гото»о ма жрткв. Може ли се такво взцкоаал«Ј> стичко осећање у једном варо» ду, где је та«о дубок јаа изме'' •* града * села, између 20'/« ж 80"/* етановннштва, створитм? Мора се пре свега тај дубок Јаа затрпатн. То значи, морамо в«> вести на првом месту вову е&цијалну политику која ће нашем селу дати социјалну равнопр вност са нашим градом. Затим, ту социјалну политику координнр*ти са низом управних, адмнввстративних, просветних, ирввредних, финансиских, грађевив« ских и саобраћајних мера. Сгмо и искључиво на ч тај начин стаће несрећног јаза мзмеђу града и села и родиће се једнв ново националистично осећањв, тако потребно за наш сдас н аш машу будукв»®г.