Srpski narod

БОЖИЋ - СИМБОЛ ЖИВОТА И СРЕЋЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Још од давнина у нашем народу посто ? ји легенда о малом Богу који се сваке године рађа. Ова црта веровања није остала само као обичан мит, већ је добила и свој ритуал у обичајима, којима се велича тај моменат и малом Богу, или Божићу, приноси жртва. Тај велики дан је најизразитији дан стварног весеља, и тако је Божић постао симболом живота и среће. Без претеривања, може се рећи за њега и За крсну славу, да су два изразита момента нашег хришћанства. У н>има се налази највише изразитих потреба нашег народног духа. Тим поводом народ је и испевао своје најлепше лирске песме. Специјално о -Божићу. који се не сматра само као празник већ и као живо биће, баш као и Бадњак, пева песма: - , „Божић зове иза воде: „Превезите ме; Не шаљте ми луду ђецу — утопиће ме! Ни невјесте играчице — надиграће ме! Ни ђевојке пјевачице — натпјеваће ме/, Стари бабе огањ пире — опржиће ме! Но јунаке у бадњаку, да ме превезу." У неколико реди или стиха, испевани су сви обичаји и радости целог народа, свих година старости и пола. У овај дан се не рађа само дете из Витлејема, већ и нова година, здравље и берићет, цео живот. Божић је феникс живота, па је ради тога и празник весеља. А ко је најпогоднији за весеље? Човек — јунак! Оно од наших народних песника толико наглашивано „ЕахзГоћ" и „јунаштво" баш овде дола. зи до израза, када избија спонтана цртз весеља и милосрђа. Никада не треба заборавити лична интимна осећања, јер тај заборав може скупо стати. Ко не превезе Божић — није превезао живот, па нека се и нада недаћама. Скоро сви наши писци увидели су важност божићњег расположења у народу. Нема, вероватно, ни једног који се није бар дотакао овог празника живота, а велика већина у приповетци бар и обрадила ове моменте. Поред пригодних момента, који су иа њих морали оставити неизгладив утисак, добили смо једну лепу литературу, пуну спонтанитета духа и карактера. Главна тема о милосрђу и помоћи невољнима постепено добија своје варијанте, а све у обиму мита о потре6и праштања. Почевши од оних најстаријих по времену, па све до најмлађих, богатство ситуације мами писце и обрада богати идеју. Веровања и обичаји су ти који пуне тај и онако богат декор широм целог Српства, а потреба праштања и љубави избија као цвет из џбуња шипрага. Овај празник носталгија и успомена одводи све до стварности, па се у сваком појединцу заиста и ствара нешто ново, јер се жели доживљавање нечег новог, лепшег, потпунијег и богатијег од саме стварности. Није усамљен случај веровања да Божић путује. Своју познату приповетку „Наш Божић", Бора Станковић ће и почети успоменама из детињства, када су му казивали како Божић долази, ближи се, из места у место, кроз села и градове и у његово родно место, па«, када и онамо стигне, све ће обузети једно лудо усхићење дошло услед, за њих, необјашњивих мотива. Свима је јасно само једно, да је Он дошао, да су успомене ту, сва лепа сећања и жеље, и да је срце пуно весеља које мами сузе. Сижеи се мењају, али то није од пресудног значаја. Алтруизам у сваког појединца долази до

израза као потреба изживљаваља кроа друштво и заједницу, долази се до самопрегоревања које је јаче и од самог ритуала, јер је дошло спонтано појединачном личном иницијативом. Ту сугестивност и износе сви: Стеван Сремац у приповетци „Последњи Бадњи дан", Милутин Ускоковић „Наш Божић", Иво Ћипико „На сами Бадњак", Милка Гргурова „На Бадњи дан", Симо Матавуљ „На Бадњи дан" и Јанко Веселиновић у „Божићна радост". Међутим, нешто даље од описа овог непосредног момента, ту психолошку страну структуре самог осећања, једва да је који од њих подвукао. Истина, Стеван Сремац са својим саставом из колекције „Из књига староставних" о последњим часовима старе српске државе и седог деспота Ђурђа Бранковића, а Матавуљ једном епизодом из живота последњег црногорског владара, врло су блиски овом. Величина момента, с обзиром на њихову високу друштвену фигуру и вредност кроз историју, употпуњује оно што не достаје у самој обради. Овај етички домет достигли су наши књижевници само у три приповетке, које

зи преко воде — амбиза, а јуначка иесма из поштених груди прати га до новог Божића. Марко Цар ће у приповетци „На Бадњи дан" поћи још даље у овим описима од оних напред наведених, па ће то „чојство" и „јунаштво" пренети чах и изван религије у вези са овим празником, у поље простих свакидашњих вредности, и ту га овековечити. У питању је однос хришћанина и нехришћанина, где се овај други показује достојнији великог празника рођења Божијег сина, јер је имао више поштења и милосрђа; а треба знати да су то дарови Бога, па те, који њих имају, Бог воли и води по свету да не залутају. Међутим, по објективном схватању, синтезу овог осећања и мисли о Божићу најбоље је изнео бесмртни Петар Петровић-Његош у стиховима који над машају све приповедачке радове, кроз речи осамдесетогодишњег игумана Стефана из „Горског вијенца": „Нема дана без очњега вида, Нити праве славе без Божића! Славио сам Божић у Витлејем,

су битно различите: Драгутин Ј. Илић у „Божићној легенди", Илија Вукићевић у „Рождество твоје" и Бранимир Ћосић у приповетци „Сусрет". Прирсдно је, да је немогуће извучи дефиницију овог осећања, али је од интереса што нам сам писац у обради своје материје подвлачи, а то је, зашто се јавља та потреба Сажаљења и љубави према ближњем. Цео српски народ је у правом смислу једна велика породична заједница. Али има још нешто веће од овог реалног српског скупа, опет српско, а то је оно прошло и будуће српско, један глас предака — глас потомака, који зове, храбри и мами, али и наређује. Тај глас звони као бесмртна мелодија и њу певају срца свих честитих чланова ове вечне заједнице, без обзира на порекло и положај. Није потребно да човек буде песник па да разуме ове ритмове; довољно је да буде поштен и да има у себи човекољубља и правдољубља. Из овога се рађа самопожртвовање, па и остале врлине на којима почива и треба у будуће да почива наша заједница. Божић је крсна слава целог света. На тај се дан заборављају све увреде, сва мучења н сплетке, људи се мире и дола-

Славио га у Атонску Гору. Славио Та у свето Кијево; Ал' ова је слава одпојила Са простотом и са веселошћу: Ватра плама боље него игда, Прострта је слама испред огња, Прекршћени на огњу бадњаци, Пушке пучу, врте се пецива, Гусле гуде, а кола џевају, По три паса врте се у коло. Све би река једногодишњаци. Све радошћу дивном наравњено; А што ми се највише допада, Што свачему треба наздравитиГ Та интимност рођене заједнице, усхићење детињским осећањима, обред који је некада доживљен, па се прижељкује у нади на враћање срећних дана прошлости, све то ствара расположење и узноси душу. А српска душа је неизмерна, по себи већ једно божанство. Доста наших приповедача нису ни имали ништа друго пред очима, до ово субјективно доживљавање. Примера ради наводи се још обрада Светозара Ћоровића кроз приповетку „На бијелом хљебу", Ивана Иванића „Бадње вече на мртвој стражи", Јована Максимовића „Бадње вече у ђачкјо собици", Јована Протића „Божић", Милана Будисављевића „Христос се роди" и др. Кроз те мале слике, скоро меда-

л>оие који се иосе као украси о *рату. види се наш примитиван, али топао, сељачки дом, пространа одаја I у којој су се сакупили сви укућани, је |дна интимна сцена која греје груди и својом топлином изазива гануће. Овај празник заједнице још више подвлачи усамљеност јединке, па се тај мотив обилно и искоришћује. И ти усамљеници доживљавају срећу у туђим заједницама, ко.је преко празника постају њихове, пошто је већ сама свест страшна да је тешко ономе који је тог дана усамљен (Ј. Максимовић, Б. Станковић, И. Иванић). Божић!... Да, Божић... Празник *уб»ви и праштања. Талас среће бије иа свачијих груди, па био у питању сиромах или богаташ. Дошао је син Божији да нам откупи грехове својом жртвом. Реалност је споредна. Претстава снова је све. Искре које бију иа разбуктале церовине, слама која шушти под ногама, песма и мир — мир до безумља, утапање у своје сопствено биће. Ни један други дан није у стању ово донети, ни један моменат све ово сакупити у себи заједно. Тада се и старци осете децом, живот их носи као пену на својим врхунцима, јер живи потсвесна идеја да је дошао мали Бог, син човеков, искупитељ грехова, онај који прашта грехе, и да ћемо тога дана сви бити једнаки и безгрешни Код нас Срба овај празник има још једно посебно обележје, које су сви приповедачи нагласили — а то је обележје мушкости. Обнова и стварање, то је одлика мушкарца. Без мистерија, угађања мртвима и мрачним силама из загробног живота, мушкарац ступа пра во пут сунца, ведро и са песмом на уснама. Србин ради тога нерадо и иде на гробља; то је остављено жени. Он живи активно, бори се, воли и прашта, поштује успомене предака, али се не буса сећајући се њих, јер је природа усадила у њега те одлике. Па пошто је Божић празник весеља и обнове, љубави и мушкости, то га ми Срби тако интензивно и празнујемо. Он је празник динамике. У неким крајевима трећег дана празника Прате Божић на коњима, или како се каже „јуре Божић", да се не би уседио н остао. Нека само иде даље па и другима однесе мало среће и радости. Бора Станковић ће нарочито нагласити ову одлику Божића као мушког празника у већ наведеној приповетци; празник се честита домаћину, јер он води кућу и претставља је, па коначно Божић њему непосредно и долази. Стварања наших књижевника у циклусу о Божићу, па и самог народа, најпозитивније је од свега што смо изградили за стотине и стотине година наше националне културе. У човека је највећа врлина — опроштај. А Српски народ је скоро увек доказао да уме праштати, да воли, јер је у себи носио топлу душу великих предака. Он ту душу не може изгубити, јер је то његова одлика и његова битност. Успомене о Божићу су најмилије и најдубље. Сваки човек, па био он макакав, у својој души носи један усплахирени траг божићњег весеља. Према тим моментима се увек иде, јер се жели њихова обнова и топлина. У тим тренутцима се жели сам живот и његова снага, као израз расположења или одјек природи која се рађа: „Христос се роди!" „Во истину се роди!" В. М. А