Srpski narod

Сгрмп 4

СТ1ТСКП НАРОД

Вожић, Нова годипа 1944

ГОДИНУ ДАНА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

: љ скор* било је очигледно Ха се капиталистичко-комуниетнчка комбинација држава састоји из два дезгра: британоамеричкн дуумвират и Стаљинова усамљеност. Захваљудући шест Конференци .ја одржаних у току године, ситуаци.ја се променила. Постигаут 1'е велики спољни уетех. Британоамериканцима је ношло за руком да приволе најаад Стаљина да доће на саста«ак и да на.јзад скине маску. Пропагандћ Вашингтона и Лондона мислила је да искористи саму чињеницу тог тро.јног састанка ради доказивања да се Совјетски савез потпуно здружио са коалицнјом. Говорило ее да долазак Стаљина на конференцију треба да значи прекид Совјетске Уни.је са егоистичном политиком и прелаз те Уније на колосек за.једничке рат■е и послератне политике. Они који су то предвићали писали су у истом духу и за време техеранске конференције. и после асте. Али то писање је испадаао веома бледо. Није било материјала за чланке у том духу. Баш напроига. било је у изовиљу материјала који је докавивао да се у Техерану ситуааи.ја променила само утолико што се уместо два језгра која се не сукобљавају, показало да, ее та два језгра сукобљава.ју. Сукобљавају се у свим међународним питањима. Сукобила су се са лаком снагом на самој конференци.ји у Техерану. Сатуација је била спашена само на тај начин што су Британоамерикании попустили у најактуелнијем питању — у европском, — а ски вули су са дневног реда сва друга међународна питања. У Техерану ле скинута маска са Стаљина — он је само привремени сапутник такозваних демократија. а није њ-ихов прија-

СУ СКИНУТЕ

Лжплоигати .ја коалшш .!е *роз «елу годину бо,рила се за Евроиу. Борила се са стоструко већом енергијом, неголи трупе коалиције. Нацавно она ле дипломат схи ратовала не за европске интересе, већ. за Европу као зону своје политичке делатности. Покушавала је да измоли совјетско обећање да Совјетски Савез не рефлектира на извесне територије. ПокушаваЛо се да се воде дазговори о иеким федерацијама многобродних државица, ко.је би требало створити после рата, а које би својим постојањем обезбећивале Сов.јетима западни део Европе, као сферу британоамеричких интереса. Међутим, Совјети су били неучтнви. дивљачки твр&оглави. Нису хтели да признају Бритаиији, а камоли Северној Америци право да се мешају у евентуално разрачунавање Москве са Европом. Тиме су Совјети постигли шта су хтели: натерали су да се дезинтересују за европска питања, за питања поелератног урећења Европе. Натерали су Бритапију да се задовољи изја»ом једпог белгиског емигрантског политичара, који пристаје иа присаједињење Белги.је Велико.ј Британији: мала Белгија би служила за Британско острво као обалобран од совјетске послерат ие опасности. Уместо целе Европе само једна Белги.ја — то је смањење британск.их интригантских аспирација према нашем коитиненту. Тад пораз британске и америчке дипломатше је тим тежи што је он аутоматски дао Рајху огромну политичку и психолотпку победу: у очима Европљана Радх ,је постао једини. гарант европске безбедности од дивљег комунизма. Али овад пораз иије дедини коди су Рузвелт и Черчил _дочекали од Стаљина. Московски гоеподар није пристао да преговара на конференнији у четворо. Он се изоловао од источно-азиеких питања.

То »начи да су Лондои и Вашиигтон изгубили Источну Азиду, као што су изгубили и Еврипу. Источну Азиду су изгубили зато што Стаљинова уздржљивост значи ово: Совјетска Унида неће помагати капиталистичким земљама да поврате свод положад у Азиди, а после завршеног рата Совдетска Уни1 "а ~-&е__се—сама, без Британоамеоиканаца, уме шати у азиске ствари, искоришћава.јући комунистичку мрежу коду је исплела у Чан Кад" Шековој Кини и у Крипсовој Индиди. Губитак Европе поставио ,је Вашингтон, а нарочито Лондон у веома тежак положад према емигрантским владама. Обмана. пресија. издада, све де то у већод

или млњод мери било тпотребљено у Лондону према емигрантским групацидама. Додуше, ни енглеско гостопримство, ни енглески садашњи безобразлук према емигрантским групама није могао променити историју Европе - али понашање Идна и његовог шефа има дедну корисну последицу за оне не потпуно здраве Европљане, коди су се уздали, У Енглеску. Маска де скинута са Енглеске. Држава која ствара светски коефликт „због Пољске", а кода затим препушта Пољску совдетском апетиту, не може да се даље маскира као заштитница права народа. Енглеску мало секира што де она изгубила поверење Европ-

љлна: она вековима живи без политичког поверења, па де опет задовољна. Али Енглеску сад мори брига: у току протекле године повећао се даз између ње и САД. Американци су почели. да буду отворени. Они не само што господаре у већини доминиона, не само што воде своју политику у британским утица.јним зонама, па чак и у Индији. већ искрено кажу да ће после рата бити Совдетска Унида и САД велике силе, док Британија то неће бити. Вашингтон понижава Лондон свуда гдегод стигне. На политичким конференци.јама, на водним саветовањима, приликом одређивања во.јних команданата. или

Европа на прекретници и Енглеска у дилеми

Ит у сопиологиЈн један приицип који претставља једну такорећи банамну истину која гласи: слични се траже. Траже се и удружују се. Тако се удружују кеђу собои, претставници јед.не професије: то су савези односно професионалне организације. Тако се удружују међу собом људи истих политичких уверења: то су организоване партије. Тако се удружују међу собоц^&уди истих религијских веровања: то су цркве. Тако^се удружују међу сосом људи истог порекла истсг језика нли исте историјске судбине. То су националне заједиице. И тако даље. Али даиашњи светски рат пружио је једну чињеницу која као да демантује опу истину социологије: то је данашњи однос између Енглеске и Совјетскс Уније. И у социјалном, и у политичком, и у духовном погледу Енглеска и Совјетска Унија тако су различне да се могу сматрати као антиподи. Лорд и бољшевик: може ли бити веђег контраста! Енглеска и Совјетија то су силе■ сасвнм супротне по смислу (како би се рекло језиком механике). То се лепо испољило по свршетку прошлог светског рата. Победивши у Русији још у току рата, бољшевици су после рата прокламовали светску револуЦију. Тиме су они отворили еру црвеног империјализма (антиципирајуђи будуђност, француски социолог Ернст Сејер још пре рата одиосно пре револуције иазвао је тај империјализам „социјалистичким империјализмом."). Енглеска, тада пајјача држава на свету и најважнија инкарнацлја капиталистичког система, одлучно се супротставила томе новом имперрјализму, и у томе смислу, да предухитри светску револуцију, активно је помагала разне контрареволуционарне покрете у Русији. Бољшевици су због тога Енглеску обележили као непријатеља бр. 1. Они су тада мало пољуљали Британско царство, нарочито својом акцијом у Азији, специјално у Кини. Али они су про'дирали и у Европи. Због тадашњих социјал-

Написао

КРСТА ЦИЦВАРИЋ

пих и политичких прилика у Немачкој они су у тој земљи иашли најповољнији терен за своју акцију. Комунистички терет у Немачкој рапидно је напредовао и имало је изгледа да комунизам коначно освоји Немачку. Али тада је ступила па сцеиу једна противсила у виду национализма. Националисти су успели да постану господари Германије а та^а }е напредак комунизма пресечен у Немачкој. Тако је Немачка спасла бољшевизма и себе и целу Европу. То је било једно дело светско историјског значаја. Интересаптно је да ни социолози Ни државници ,нису могли да предвиде овај преокрет у Немачкој! Бољшевици, највише изненађени и јако погођеии овим преокретом у Немачкој, сада остављају Енглеску, и Немачку проглашавају као непријатеља бр. .1 Енглеска је из појмљивих разлога, овај преокрет у Немачкој пратила са симпатијом, али како се НемМка после ове промеие стала нагло снажити и како је оиа поставила захтев да се њој у међународној заједници да место које јој припада према њеном значају и према величини њеног иарода, — Енглеска мења став. Сад јој се Немачка учинила највише јаком, и у томе је она довела опасност за себе односно за своју превласт у свету. Она сад кује планове да нову Немачку мођ паралише и да васпостави тзв. европску равнотежу, (израз који значи то исто што и енглеско светско господарство). Зато Енглеска у спору Немачке с Пољском храбри Пољску и потстрекава је на рат, у чему је и успела. Како је Пољска у савезу са Француском, Енглеска рачуна да ђе се и ова окрепути против Немачке, што је и било. Енглеска ]е рачунала да ђе Пољска и Француска савладати Немачку, али у томе се ]ако преварила. Пољска ]е брзо поклекпула, а затим и Француска. Оставши сама па бо]Ашту, Еиглеска у очајању пружа руку бољшевицима жоји оии прихватају. Тако ]е постала британскобољшевичка симбиоза, која је пародоксална, али која ипак није у несагласности с иапред наведеним принципои социологије. Поред све разлике која постоји између Енглеске и Совјетије, има међу њима нешто заједничко што их зближава: то је страх пред ојачаном, пред победоносном Немачком. То је једна заједпица с иегативиим циљем, а стара супротност остаје иако се она прикрива, забашурује. Прудон је рекао: ,Ј*ат је сталиа појава у људском друштву као м у природи у људском срцу". Енглеска има рат у срцу. Она жели пораз Немачке, али ие жели победу бољшевизма. Не може желети победу бољшевика, јер ако би бољшевици победили Немачку, они би тиме победили цео свет, па би и Енглеска најзад дошла под њихове шапе, и олда би за Енглеску било оно што наш народ каже: терати лисицу а истерати курјака. Како Енглеска може изиђи из дилеме у којој се налази? Она можда рачуна на онај логични принцип, по коме две негације дају једну афирмацију. Обе силе ангажоване на Источном фронту треба да се исцрпу па Енглеска да добије рат без борбе. Међутим, тако не може бити. Ко победи на Источном фронту, победиЗ је сасвим, и Енглеска има да се приклони победиоцу. Стаљин ]е додуше, дао пеке гарантије да умири јавно мишљење у Енглеској и, Америци (распуштање Коминтерне има тај смисао), али кад се зна морал бољшевика (циљ оправдава сретство!), па његове гарантије не може се ништа полагати. Енглеска, која је почела рат, сад је више у улози посматрача него ратујуђа страна. Али њен је положај незавидан и нико не би могао желети да је у њеној кожи. Енглеска политичка кудрост, толико хваљена, није права мудрост: и она оставља све случају, а то је негација једног од па]важнијих принципа политичке пауке: да се политика заснива иа предвиђању. ;

експортних квота, или курса млуте, и т. д. — свуда доминира Американац, свуда је Енглез потиенут. Али ово још ни.је нзјгоое: та два брата ипак би могла да се на крају споразумеду. Али Американац вуче собом бољшевика, да би дош више понизио Енглеза. Вишински де дошао у Алжир. Главни поморски пут Бри•танске империде, пут преко Медитераиа има већ л совдетског, а не само америчког контролора. Енглези су већ одавно били забринути због односа са јенкима. Али протекла година створила де.такво расположење у Енглеско.ј, да је сада сваком просечном Британцу јасно: не само што је Совдетски Савез случајни сапутник коалициде, већ ■ Сдедињене Америчке Државе су привремени (док траје рат) сапутник Британије. После рата настаће неограничено прождерање Британије од стране САД. Енглези виде да ће се у случају победе њихове коалиције, користити Москва и Вашингтон.

Политика застрашивања, коју су применили Британоамерикааци без довољно познавања е»ропског менталитета, и политнка препуштања Совјета у поједине земље (Балкан, Јужна Италија!), много су допринеле претварању Европе у несаломљив блок ■»цида које увиђају заједничку опасност од британоамеричке н»даде и комунистичке неманн. Политика застрашивања ималш је успеха само против јеврејсхоклерикалско . масонско - краљевске Италије. Али понашање АМГЕТ-а према Италиданима (глад, депортација радннка ■ радница, одвођење деце) и политика Ајзенхауера према Алжирском комитету и према Италиди после капитулације, отвориле су целом свету очи на то да Атлантска карта више не постојн, да „велике демократиде" иису заштитнице демократиде и да нема ништа идеолошког у циљевима њиховог рата. Хопкипс је искрено рекао: „После рата ми ћемо бити надбогатиди народ". Доле са идеалима, са идеологидом, са принципима. са сентиментима. Коалиција води рат ради богаћења. Маске су скинуте.

• • Говорећи о италиданско.! капитулациди, могло би, се рећи да де то био дедан (и дедини) политички успех коалиције у току протекле године. Али. и тад успех се окренуо наопако, тако да би Рузвелт и Черчил сигурно више волели да немаду тог успеха. Јер д'е Бадољо као уклети начинио само тешке политичке и моралне олакшице; уместо велике труле италиданске краљевине има сада мању. али способну да цостане потпуно здрава, италијанску републику. Уместо земље надподли.је саботаже краља и бројних поданика. Тродни Пакт има сад земље са пречишћеном ситуацитом. Трула љуска де очишћена, остаде здраво зрно. Зар се таква промена може сматрати за губитак Тродног Пакта! Никако. Напротив, то је добитак. Прве последице те добити састоде се у томе што де Радх могао приступити конструктивној политици на Југоистоку Европе, политици која има пред очима јасан циљ благостања заједнице европских народа. Баш у овој конструктивнод делатности испољава се реалност идедне базе. на ко.јо 1 води, рат Немачка. Иста идедна база омогућила је Јапану да створи заједницу од пола милијарде људи. v којој одушевљено сарађуду чак и они народи коди су сматралн да су непријатељи Јапана, становници Формозе и Кореје.