Srpski narod

тжжжжжжж ж ж ж^ж ж жжж' ж жж $ж^^^ џ $

ж

3& ж

Ж У4 Ж

ж

ЈЛЈ ж

Ж

У4 Ж

ж *к

^4 Ж У4 Ж \ч^ Ж Ж ЗК

ж 7*\

7& $ ж МУ ак м* Л=ч М/ *

Ж » ЗК Ж *

ЈДЈ 3*! ^»4 Ж Ж 7К Ж ж ж

ж ?м ?4\ ж

ж

СВ. САВА, СЕЉАК И МЕДВЕД

/'ад је Свети Сава земљи доходио, И овај се чудни случај догодио: Неки сиромашан човек, добра душа, Оре земљу посну, земља му прљуша,Па вочиће своје моли и преклиње. Да сваки са газдом поштено запиње; Знојав држи рало, поглед Небу баца, Скаче — да на бразду сиррву не гаџа, Оре, јадник, земљу, Богу се молећи, Дочарава жетву, предан сну о ср$ћи! У том' се са брега мумлање зачуло: Свако је говече стало, претрнуло. Стаде к'о укопан и орач убоги И ка шуми баци оштар поглед строги Оба вола цепте, смрт су осетили, Сузним су очима човека молили... Ал' шта може човек медведу из горе? У јадном орачу две се мисли боре. Спасавати себе ил.и своју стоку?... И он не побеже у датоме рокуУз ктрашне гласове обесног мумлања, Грдан медвед гази већ преко орања; Стаде испред јарма; Тада орач куече И ово му рече: „Молим ти се, међо, као брату своме,„Брату роћеноме, „Поштеди волове, једи мене жива! „Без њих ће ми деца страшно. гладовати! „Сем њивице ове немам других њива, „Код куће ми гладни жена, деца, мати! „Поштеди ми, ујко, храритеље моје, ,Ја ти, ево, нудим месо. кости своје!" Медвед ни да чује. Бира бољег вола Зубима да коље горопад охола! А другм се вочић сам с мукам напреже Па и оп и газда пизбрдицом беже, Јер их беше страшна обузела туга Видевши смрт свога сапатника. друга. Кад су стигли доле, на домаку дана, Окреће се човек. заплака сирома': „Ето докле правдом и поштењем доћох! „Ето како јадап у животу проћох!" И он стаде тужним гласом звера клети, МолеК Светог Саву да га Он освети!... Плакао ,/е дуго. Већ уморан клоџу, На дланове главу спустио је бону; Дланови од суза силних беху мокри, Ал' он лице њима у несрећи покри, Да не гледа више веселник преда се И не види вола самца како пасе!... У том, — нуто чуда! — несрећник осети Да кра.ј њега ве/е пеки шум. : ал" свети; Он се трже, диже своју тешку главу, Угледав пред собом Светитеља Саву! „СвечеГ јекну бедник, већ губећ' свој дах, „Дошао си касно. не у прави мах!... „Медвед ми поједе вола 'место мене! „Хранитеља моје мајке, деце жене!" На колена паде, ноге свецу грли И милости проси... Светац неумрли Загрли га, диже, па му мирно вели: „Србин не сме никад да се сневесели, „Нити да посумња у праведног Бога! „Устани!" Човека подиже реч строга. „.Узмл свога вола", свегитељ настави.

Ме^дБ

,Ј]рати га, упрегни у јарам. Открави „Душу вером крепком и пођи без страха, „Не дај очајању ни за тренут маха!... „А да будеш храбар, ја ћу с тобом бвти, „Држаћемо рало и ја, сине. и ти! „Свршићемо брзо ми хвоје орање, „Спремићемо добро њиву за сејање, „А кад завршимо орање и сетву, „Молићемо Бога за правед.ну жетву!.." Сељак. узе вола и на њиву пође Те идућ' лагано до свог рала дође; Волу своме главу већ у јарам ставља, На тешку работу мирно се приправља И мисли... Али се доново препаде Кад медвед још ј*>дном испред њега стаде! Смртни страх га стаже, смртни зној га обли: Е другога вола, збиљи, дати нећв! Ал' се медвед саже, па у јарам меће Свој врат и ■покорно чека да повуче Рало поред вола!.. А во ни да муче!... Прекрсти се човек у чуду голему, Хајкну чудну спрегу у страху Божјему! цвед с волом креће, — баш су дббро прфли И ДубоВу бразду кроз поље потегли!.. Вукао је међа, браћо, за двојицу. Трпио и грдњу, чак и укорицу. А увече, када сврши се орање, Испре^ну га човек, он штук.цу у грање И врати се гори. својима и >себ и: Гласа му тог' лета нигде ви ше не би! ...Идућег лролећа орач с волом стиже И донесе рало. Мз шуме се диже Опет нека рика слична оној лане; Појави се медвед с оне исте стране. Ал' љубазно приђе, поклот се волу, Орачу и ралу; погну главу холу Под сељаков јарам, к'о да ,/е во прави! Вуцијаше ваздан са много љЏбави, Док се не доврши орање по реду. А испрегнут брзо ишчезну дцгледу...' ...Десет је година тако робијао, Испаштајућ грех свој, поштепо орао; Десете године рече он човеку: „Брате, ја сам грех свој. мислим. откајао „И то ваши стари људи некад реку: „Смаграм да сам давно све од себе \ , дао! „Матор сам и сиртан. Већ ме бол<е кости. „Молим те да гледаш да јии се опростц! „Осећам смрт блиску у великој прешњ: „Моли Светог Саву да ме веА разре ; шиГ Сељака то гану, па побожно кжче: „Богом да је просто!" узбуђењб реча „Нек" се као теби и нама. опрости. „Хвала буди Сави и Божјој милости!" Медвед се поклони до земље и оде Да за себе тражи праведничке згоде, А човек се мирпо своме селу врати. Па и данас често, да време прекрати, Прича о том чуду. И порећи не да Да правда спутава и горског медведа! АРСЕН МИХАИЛОВИЋ

ИЗ ЕПА „СВЕТИ С^ВА" есд СГЈ суС С/Х

И сан га свлада... И у сну младић му се јави, Светао к'о свет, и красан, к'о анђео прави. У књигу гледи, што стои пред њиме развита, Па из ње сад Растка гласом умиљатим пита: „Знаш ли, куд води та стаза, којом мислиш поћи? Знаш ли. куда ћеш том стазом напослетку доћи? Та стаза води у царство, где Дух свети влада, Где је мач, света реч вере, љубави и нада. Раскини све, што те стеже, стреси сјајне споне, Остави сласти, где душа и у несвест тоне. Па иди путем, коим си наумио поћи, Њим ћеш у оно, што тражиш, лепше небо доћв. Нежали отца ни \(ајке, браће ни другова, И неброј, што имаш мили срдачни дугова, Над отцем и мајком, браћом и другови твои, Та светлост, за којом гинеш, много више стои1 Немисли за сиротињу, ко ће да ју рани, Телесне богце од глади земља ће да брани. Мисли на слепе и кљасте душе у своме роду, Што ил' чаме у мраку, ил' посрћу у 'оду. \ Твоје је, вид очију и здравље њима дати, Твоје је, њи и сав род у царство славе звати. Небој се они, предате што ће да изађу с иачеш. И дрвље, и камен, и воде, и врлети, И звери, и гади, и све паклене авети, И мисли какву год оћеш невољу љуту, Ништ не смета оном, ко је на божјем иуту.

/

1861.

НИКАНОР ГРУЈИЋ-СРБ. МИЛУТИН (1810—1887)

ПИСАЦ НАЈВЕЋЕГ СПЕВА о с&. сзши

Сигурно је да Никанор Грујић не би отишао 1836 у Карловачку богословију после завршених права у Печују, нити би се 1841 замонЈШио у мавастиру Кувеждину у Фрушкој гори после завршене Богословије, да није било митрополита Станковића. Он то стидљиво признаје у својој „Автобиографији". Тај нагли, непредвиђени прелаз из световњачког живота у један сасвим друкчији живот као што .је монашки, није био без потреса у Никаноровом унутр^ињем бићу. Иако брижљиво сакривен у „Автобиографији", он се ипак осећа у свим њеиим редовима. То није чудо. До свог замонашења Никанор ,је живео момачким животом сво.јственим за његово време у ком је он у цело.ј Барањи и Фрушкој гори словио као један од најбољих певача и весељака. А када се једном определио за, духовнички позив, после одболоване промене, он је кроз цео потоњи живот био узор као калуђер и као епископ. По природи својој буран и небуздан темпераменат, Никанор Грујић се после многих непријатности повлачи у миран живот, дубоко разочаран и огорчен на људе. У таквом расположењу, које ће га држати све до неколико година пред своју смрт, он »очиње да пише свој велики епев „Свети Сава"' ко.ји је објављен 1862 у Сремским Карловцима. У почетку писања спева Никанор Грујић га је замислио у два велика дела, али је довршио само један и то први који садржи двадесет и седам певан>а у прилично тромо»? четрнаестерцу У овом иајвећем еашем књижевном спеву о Св. Сави. до сад једином у нашој литера-Гури, обрађен је познати мотив замонз« шења најмлађег Немањиног сина. Ззвршава се самим чином Рзстковог замонашења. Постоји у свету једна централна личност кроз коју је Никаноо изразио свој православно-теолошки став према свету и животу који није без утицаја руских богослова, нарочито Хомјакова. То је старац Мирон. Дугачко жввотно искуство, мудрост коју 40век стиче у самоћи кроз истргано размишљање, и нзјзад, мирење са свим што је у животу кроз веру у коначно Божије добро, — то је теолошка поента спева о Светом Сави. Међутим, Никанор Грујић није пропустио да у овај свој спеч не унесе и неколико, тако да се "изразимо, политичких мисли које су њега, као црквено-полнтичку личшхт, непрестано карактерисале. Никанор је стојао нз гледишту да Срби у Двојно.ј монархији могу да дођу до већих политичко-црквених слободз и повластица крор црквену аутономију. То је уосталом било гледиште и српског патријарха Рајачића. Остављајући на страну све политичке моменте који су евентуално руководили Никанора Грујића приликом писањз овог свог спева, све у свему, за сзоје време и период у ком је написан, овај спев спада свакзко у ред бољих, успелијих и значајнијих литерарних твоређина ко је се морају баш данас извућа из временског ззборава. Има у њему лепих стихова као што еу;

„Гробља су била и биће свегиња за људе, Што право о свом животу и о смрти суде, Из милог гробља устају народу гопине. Што га у часу за славу предака обчине. Ал" шек су пупа сва гробља славних робова, Без светог живота нема ни светих гробова. И од њих долази љубав од телесне већа. А света је љубав што се и косгију сећа.

(Цртеж: Н. Бешевић)

-Ј/ XV МУ у/ м/ м/ м/ У4 ^>'4 ЈАЈ Ж Ж >8$ У4 Ж Ж ^ Ж Ж Ж *Ж Ж Ж Ж Ж Ж Ж Ж 7К Ж ЖЖ ЈП Ж Ж Ж Ж Ж Ж Ж ЖЖ Ж ж ж ж ж ж ж ж

Наши литерарни а*?горичари бн требали да се више иозабаве периодом ком .је припадао Никанор Грујић, јер је то једаи од најбурнијих периода у животу великог деад Сросгеа. Истовр«>-

мено, 6а-ш тај период наше кул» турне и политичке историје одређује и смернице будућег српског става у односу на народе око њега, и да.те јасна обележј# ^пској државотворној мислм. ра

»