Srpski narod

19 фебруар 1944

СРЛСКИ НАРОД

Страпа 7

У спомен Алексе ШантиКа

Двадесет година од смрти великог српског песника

Све оно, и сви они, који су у стању да врша аелика дејства, или су, како се то старимски каже, богови или демони. Први Херцеговац, Алекса Шантић, није ни једно ни друго. У песрЛчки свет, сват више животне збиље, Алекса Шантић је ушао са смерним циљем — да преде конац свога отачаства; »Од своје мајке ко ^е наћи бољу? А мајка ваша земла вам је ова. Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадедова.« Те, непреувеличано речено, тај први Херцеговац, као оно токе, чистом домаКом срмом оплео је , староставна струјања српског аграрно-правног инстинкта. * У свакој, па и у српској књижевности постоје две врсте писаца: они који вреде и они који се преудешавају да вреде. Ови други, у најбољу руку, тренутни су писци, они први уметници су с прелазом у трајна уметничка дела — песници — водитељи. И као што од вас метежних и вас љутиЦ зимских снежних бура, доцније, у сећању, под мрко смркнутим веђама, остаје само чистота беле претставе; ил као што од вас светлих и вас шарних бурних пролетњих бујања, доцнија, у грудима, остаје само товни дах златнога полена цветних круница — тако и од Алексе Шантића, неумитним законом историског одабирања, остаје десетак песама трајне душевне драгоцености. То су песме, у којима су најдубљи слојеви песникове душе правили лирски„ спора»ум, не са гранама тренутне културе, већ са коренима српске староставне целине -— тежачком стварношћу: »Овамо! Скупа за рала и бране Пред нама њиве неоране стоје, Пусте, без плода, без лепоте своЈе А коров, ено, пао на све стране,« Тежачке песме Алексе Шанти^а, изворношћу, непосредношћу, искреношћу, степена су непролазних словенских георгика. * Српска народна мудрост, тај српски простонародни академизам, унаточ разним академијама наука, даровима својих синова самоука, дао је мислиоца Његоша, дао језичаоа Бука. истооичаре Проту Матеју и Бата-Лаку, дао припбведаче Ст. М. Љубкшу, Бооу Станкоеића. Дао их је с таквом духбвном силином, да није од њих, ни пред којим спољним, ни пред ко!им унутарњим појавама, ника.па ни за педаљ није уступио, већ су сви они, било Јгреко уметности било преко мудрости, нашли такве облике, у ко јима је сам народ, сама цећина, јасно разабоала себе и нашла своја крепка одморишта пред бурним .навалама вечите смене животних догађања. > А то стога, јср су њихсва депа за три копља бивала изнад њихових личних судбина и као чњижевни споменици, и земљи и иностранству, широм отвеоали сво је стране, ,са којих су се читапв мисли и осећања мно-их векова и милионз људи мукотрпна срца, трнокопних руку. Попут њих, тако Је и прчм Херцеговац, своје тежачке песме давао са самоодрицањем, са верским заносом, са исконом уметничком сливеношћу и крика и поклика: »О, класје моје, испод голих брда, Мој црни хљебе, крвљу поштрапани, Ко ми те штеди, ко ли ми те брани, Од гладних птица, моје муко тврда.« Простонародни академик Алакса Шантић је праслике тежачке свести изворно и непогрешкво,

узнео до општих облика чисте, нагонске уметности. * Као луда деца пролазности, пролазе ето дани и дани, али и јуче и данас, и сутра и праксутра, увек остаје непролазна лепота самоодржања. Никада трајна уметност није спадала у немани .Живота: никада трајни уметник није престајао да смерно преда смерни конац отачаства: никада природа и васпитање, иако су законом /вечите борбе издубили дубоке провале посреди нас, нису порушили све мостова иза нас: никада земљољубиве песме Алексе Шантића нису лепше но сада, истинитији израз, не само српске, не само словекске, ве& исконе лепоте самоодржоња: />>Не, бор здрави није пао Ја и сада крепко стојим, Бог ми јако срце дао Да у часу страшних дана, Усред борбе и мегдана, Не поникнем челом својим.« Те, непреувеличано речено, н трактор — доба дође ли некад, с поштовањем ^е застати пред цигло десетак песама тога првог Херцеговца, који је, рођен у језгру српске искони, нагонском трајном силином на општечовечан<!јки начин изразио веру и наду милиона тежака. Јер, аграрно-правни лиризам Алексе Шантића већ је степена митског завештања, а са њим и величина али и робовање народне мудрости — простонародног академизма. — 3.

Јутро. Бик риче. 1^з широке ноздрв Пара му бије. Одјекују стране. Злзтно, ко класје златно када дозра Избија сунце, наејешћује длне Љиљана скррих. Шуме пјесме врела, И раним пупком пупе го?1е гранв. Ово су часи великијех дјела —: Широм ораних, замагљених њива ђ Виде се јаки родитељи села. У плашту магле, попут мрких дива, Полако крачу, к'о да сваки ступа Ковчегу светом гдје угодник снива. Полако крачу. И док магла тупа Растањује се, и док сунце. лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешези рукава Лепршају се, шуме, ко кад вије Вјетар у сплету сасушених трава. Мени се чини: ко да крила склоле Певачи раја, и сврх ових глава Лебде и поЈу, а из сваке цтопе Радника кротких, робља наших дана, Ловори, сјајни ко злато кад стопе, Расту, свију се, па врсима грана Пољубе црна и знојава чела. И ко да чујем, како са свих страна Хорови звоне, и ко суза врела Свјетлост чудесна полако се слива По продртијем крововима села. И сваки сијлч ко да виши бива, Расте, и сваки под крстом се/диже Небу... И на ме, усред ових њива, Ко раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго Отац силази све ближе. Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш' њих... И свуд из неба, с врхова и лука, Звони и звони: »Осана во вишњих!« . .. Сја сунце, златно ко класје што дозре; Бик риче испод јела стогодишњих, И јутро квди димом јаке ноздрв...

ж ПОСЛЕДЊИ СНИМАК ПЕСНИКА А. ШАНТИЋА

ЗииФп- ш Сфсоуолини Сени Алексе Шантића

Са вином и сузом прелићемо путе И сва гробља твоја страшна и велика. Да згрчених уста целивамо скуте Оних што легоше покрај жртвеника. У реке си смрти сахранила }уче Војску мученика уз урлике хорде; Ми ћемо ти сутра запвлити луче, Да осветлиш путе и ход деце горде. На брегунцу сваком Голгота је цела... На дну реке сваке лежи гробље тајно. Све утоне у смрг, тихо, без опела Да васкрсне сутра безмерно и сјајно. Ти си црква наша пуна молитава И поприште тужпо прегора и жртве, Кула нашћ тврда где царује слава, Звоно наше које оглашује мртве. Једне ноћи судње када ватре плану Сва ћеш V гримизу засјат, на вђхунцу. Из крви ће наше зоре да ти сбану: Родићеш се, светла,- крвава, у су.нцу! '

В. СУШИЂ

Песник српске земље

Сви прави песници, осим уметиичке интуициј? и творачког наго«а. имају, као сви велики духо. ви, своју конституцију духа, из ко.је извиру шихове идеде и ко.ја боји њихову уметно-ст једним основним тбном. Меланхолија ВојиСлава Илића саткала ,ј» његову резигнацију и мислилачки презир ткраније, Са идејне стране. и испунила је његову поезију.' руинама, иеториским и митолошким лривиђењима, елегичним ритмом И сетним штимунгом пејсажа, са уметничке стране, епикуредскостоичка природа одредила је Ракићу његов морални став и разгранала психу љубавне емоције. • Дух Алексе Шантића носио је тежак историски слој, препун пјзедањем и мело'дијама, из кога су под ударцима судбинског клат на и у додиру са земљом буктале теме и емопиде. Без тога ткива традипи.је Шантић би био само сликар пејсажа и интимног куца.ја' срца, али сп устрепталом визшом легенде Шантић је постао песник српске земље. преко' свог родног грата и завичаја. па онда целе српске земље'. гдегод су се херо.ји рвали са судбином. -гдегод су легенде сневале V рушевинама. Како је то оскудно када се каже да је Шантић био родољубиви песник. оскудчо и неправедно. 1'ер родољубље ни)'е било његов прогрлм него н>егово бнће и. с^штина. Шантнћ 1е био песник српске земље; српСке суд.

бине, оне духовне еманације нал .једним кра.јем која његове реке и путеве, горе и планине, луке и жупе, куле и градове. гради вечном сво.шном човека, као што су народне песме вечна својина народа који их је дао. Његовв-поезија је вИзи.ја једне земље која цвета и гори под ужареним сунцем, • која има више цвећа него- хлеба, више легенди него птица, више трепта.ја душе иего звекета злата. То је визијаземље ко.ја има слободан дух а оковано тело, богате атрибуте унутарње слободе и крваве иамене судбнне. Шантићева поезија је она велика пригодИа поезија о којој је говорио Гете. Она је пригодна. јер иде за животном драмом, везу.је се за истините доживљзје и сукобе, и плете од слика и емоција ко.је имају своје моделе и сведоке. И зато што је тако пригодна. овотренутна као драма'. свака Шантићева песма је намењена да негде буде гласно изречена: у породици и мећу пријатељима на народном сабо-ру. на моби и свадби. V- механи, на гробљу, пред непријатељем и судбином. пред људским срцем и савешћу. Да буде гласно изречена као клетва и прекор (Остајте овдје), као завет и пркос (Гробови наши бориће се с вама), као очај и нарицање (На убогом пољу), као'химна (Кад орлови наши високо заброде), као(Наставак на 8-ој страни)