Srpski narod

Страпа 8

СРПСКН ПАРОЛ

П млрг 1944

Колико је лепота народне песме „Зидање Скадра" несумњива, толико је она по својој главној замисли још неиспитана. Она спада у ред оних наших народних пееама, које су биле предмет столетног брижљивог дотерирања и улепшавања. То се може једино тиме објаснити, што је она опевала један догађај, који на конкретан иачин приказује смисао многих суза и бола у националнрм и појединачном животу. Стога се ова песма не би могла разумети у некој суштини, акр би се сматрало да је главни њен предмет један стваран или фиктиван догађај из наше историје. Све или бар скоро све наше народне песме садрже неки историски податак из наше прошлости. Али овај податак изражава известан смисао, који тумачи једну страну живота, па чак и цео живот. Да и* песма „Зидање Скадра" садржи исти мотив, види се већ и по самом несхватљџвом захтеву виле да се кули у темеље узидају брат и сестра, / Стоја и Стојан. А кад Мрњачевићи нису могли њих наћи, онда мора страдати „верна љуба" једнога од тројице браће. Прва жртва ни^е вблика, али. је друга била сувише болна. А они су

је морали поднети због категоричности великог захтева, јер су Град градили Скадар на Бојанп, Град градили три годи.не дана, - Три године са триста мајстора, Не могаше темељ подигнути, А камоли саградити града: Што мајстори за дан га саграде, То све врла за ноћ обаљује. Обаљивање града ноћу указује на трагедију људску да невидљиве силе руше оно што човек ствзра при сунчаном сјају понесен дубоким и видљивим разлозима; несхватљиве тајне заривају се у човечији живот, те га спутавају, обарају, а при томе руше и најчвршће сазидане идеале. Стога, у вилином сваконоћном обаљивању градских зидина Скадра открива се бесмисленост многих људских подухвата. И најсветије замисли, чија је неопходност јасна, а које се без престанка остварују, ниште се, а разлог тога ништења не види се, јер се то човеку скрива, као што ни вила нв саопштава мот«ве сврга обаљања. Али, поред тога, још нешто друго сазнајемо. Наиме, вила тражи жртву да би престала са обаљањем града, те

СМИСАО НАРОДНЕ ПЕСМЕ М

ЂУРА ЈАКЦЈИЋ: ЧОБАНЧЕ

да би се он могао сазидати. Дакле, ништа се не ствара б§з болова, сбе што постаје, постаје. човековим животом и највећим одрицањем. Стоја и Стојан нису нађени. Они би се могли лако жртвовата граду. У животу се не може ништа стварати туђом жртвом и туђим страдањем. Напротив, мора се жртвовати најблискије и најбоље: не лукаве старије јетрве, већ млада Сојковица у целој њеној- наивној моралној лепоти. Овде налазимо разјашњење главне замисли ове наше дивне народне песме, која нам открива законе националног живота 1 , а тиме и тајне историског хода, а нарочито великих и судбоносних историских догађаја. Град је жртвовањем младе Гојковице сазидан, што значи да је испуњен један историски задатак. То је, пак, било могућно само тако, што су темељи града зациментирани чистотом њене дуШе. Значај тога зазиђавања видн се нарочито јасно у томе, што она у својој страшној трагедији заборавља на себе и своје последње мисли управља своме нејаком чеду. У томе нам се открива истина да у жртвама најбољих не живе само савременици него и потомство, први се бране њима, а други подижу. У жртвама једних живе други. Стога се, по овој нашој народној песми, историја може ближе одредити као стварање на темељу крви и животу најбољих, који су на тај начин брана и храна доцнијим поколењима. То је историски ход нација и човечанства: без жртава нема стварања, у смрти једних лежн живот других.

Тв је огисао итогкх страджва и»јединаца па ш читавих поколења једнвг народа. У колихо је једам напкј* ■» вишем културном ступн,у м »етварујв веће духовне вреднвети (реллгиавв светиње, доброту, лепоту ж кстину), утолико су њена жртвоваи.а већа, ш« зато и болнија. То је наш песник несумњиво изразио у недостнжним сгахо&има у којима описује долазак младе Гојковице: : / Кад је била па воду Бојаву Угледа је Мрњачевић Гојко, Јунаку се срце ражалило, Жао му је љубе вјеренице, Жао му је чеда у кол'јевци Ђе остаде од мјесеца дана, Па од лица сузе просипаше. Он је дубоко жали, „прегорјет' је не може, али је не може ни спасти. То страдање у стварању јс суштина историске судбе човекове. На плачу почива радост, на сузи смех. Млада Гојковица је персонификација дбброте и чесгитости, а синтеза свих моралних личности и узвишених жртава. Стога се само на узвишеном може градити велико и тј Л јно. А узвишено је у човеку утолико, уколико га он прими у себе и руководи се њиме. Њега је у себи оваплотио млади Гојко, јер он ц вјеру ие погази И он својој љуби ие доказа. .:/ .. 1 Узвишено ледби ван човека, али у историју улази само крај човека, у коме се оно отеловљава као религија, морал, уметност, наука и философија. Као што смо видели, песма „Зидање Скадра" открива нам тајну хода историје, а тиме н смисао нзшег бића: *слики човек страда за велико ш трајвв. Др. Мжжаи М. Јовавоашћ

ЗОРА Ј. ТОПАЛОВИЋ

Рлшш шџшџишџ

Ишли смо даље... Занесени, неми и срећни... Под нашим .ногама лишће је тонуло у блато... Жалили смо у души што ти тренутци нису вечии и што наличе на тица селица јато...

На обалама реке у једном трену смо сталш Затим су дубоко поринуле очи у очи... О, тада... у томе часу смо знали да пехар наше љубави Богова рука точи.

У томе тртутку чежња је душом ронила... Тражећи бисере среће... залеоге, трајне и вечне. Док су из даљина претпра&нична звона звонила шаљући звуке у даљ... ко вода вале речпе...

И даље је иемо и тужно протицала река... Моје су очи сетно лутале кроз таму. Знал а сам да ће то бити бајка далека Што ће ме пратити кроз живот уморну — Саму...

1 Наши су кораци у свело лишће тонулп... Док смо се држали за руку потпуно неми... Сумња и бол, и старци суморни, орсф-ли склонили су се да уступе место теми

коју смо толико много волели... Вечност смо хтели у тренутку једном... Вечност којој ми нисмо одолели... Вечноаг у животу овом пролазном и бедном...

Тк рече да ме волиш на живот и смрт... У твојим очима било је ведрога сјаја... Све је то било лепо као цветан, млади врт Озарен лепотом рађања, ведрином блиставог маја.

И пили смо га у ћутању... сграсно... док је кроз ноћ протицала велика река шапутао си ми... затим си говорио гласио... Речи луде љубави што драже ко тајна да лека...

Сећам се... Падало је жуто лишће са грана... Јесеи... Велика река сливала се у таму... Пошли смо руку под руку занешени, без плана да избегнсмо свет и досадну градску галаму...