Srpski narod

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

БОЖЗА ОПОМЕНА БОРЦИМА

„Кога Бог милује тога н кара" велв аародна пословииа. И кас је Ббг покарао ловољно за недела нашз н дан-дд8ас рука Ш>ева Божјега пОчива још на нзма. Карања Божја су блага и очииска, иријатежска и поучна. мз да поне.Кал и' ос&тнија. Свако лелО Божје је за поуку нашу Јер смо ми слика и прили-ка Његова. МнОге су опбмене Бож.је упућеј)е нама, РБегокиМ борпимз овбм земљином шару. У име Његово ми смо позвани да се боримо са сатаном, грехом, злом. ТШко их је н&веста еве. Као нрву опбмену Бдг је послао народу нашем ЈбсиЛа Броза Ш његове саралнике — сву мбгућу чивутарију и белбсветски олош да би нам на прим&ру Њиховог синарегизма показаб како морамо ла будемо Повезани слогом братском и Зал&хИути љу. бављу. Када тбј крнглбмбрат од људских сАобола може тзко што да чини што чини. кула би тек крај наш био к&ла би слога нЗровала међу нама! У састав те прве опомеие. п ослао нам је Бог оне који и« призиају Бога, исмеја&ају Његове слуге, руше црквб И омаловажавају делб Госпбдње — да би се издвојили они кОји Бога исповедају, слуЈе Његове уважавају, пркве посећују, велачајући Господа Бога ~ и истребили те срамне иегаторе духовнога, ббгочовечанскога у аушама иашим. Још ибм је у састав те Прве опоме^е послаб Бог Оне ко |и руше ауторитет домаћина у држави кдо и домбћина поролипА, .омаложавају и екрнаве светињу брака, руше углед светНЊа и вроповелају немора.и да би се иЗдвбјИди они који воле н желе До.маћина у држави као и домаћина у породици. попгтују светињу брака. цене светиње свбје н жшОТом својим потврђују иеминовност и неопходнбст моралног живота — и пошли у оторчену борбу протмв тих рушилаца и ботоху,!ТНИка. Послао иам је јот Бог оне који мржАом двшу, који желе експлоатацију сАабих и нејзкИх и ПрисВајШ&е туђе имбвиИе пбл вкри»д>ем начела „Све је дозвољено" — да 6и се издвојилв они кејји љубав у с.риима нбсе, кбји се иа дбМЗћкнству своме, —

макар како мало и сирото било — осећају као мали царебв в којн чине људима оно што желе да а њима други чине — п нзВршили морални обрачун са тим људским слободама. Још нам је Бог послао много и много опомена, убедљивих а поучних. Али нам је ова мОгла бити најкориснија. Она то н јесте већ, али не потпуно. Јер да није глупости не би ни мудрост блистала својим сјајем, чак се не би ни примећивала. И одвојили су се сви Срби који не желе ово штр нам је Бог као тешку пробу послао. И одвојили су се сви Срби, издвојили су се благовремено у једаи фрбнт по духу и суштини, али не и по форми. Велико је то добро и велика добит за народ наш. Али, на несрећу нашу тб је издвајање пошло не једџим него на два пута. Није нас окупио ни .један циљ и по формалностима својим које су нужне ла бн подухват уродио стопроцентним плодом. Непри,Цтељ нам је један исти а ми се нисмо ско-нцентрисали. Док де дедан ратовао, дотле се други одмарао или бавио другим пословима. ЗаједНИчки непријатељ је то осетио и почео својом лукавом тактикм ла искоришћава једну или другу страну. Једну више, другу мање. Осведочења и потврде за ово већ је 6 јјло доста. Време је да се једном прекине, односно изврши концентрација свих иационалних бораца, јер > су то они који су се Пбучили овом Божјом опоменом алн не потпуно и до краја. Када се увидео заједнички непријатељ требало се заједно н борити противу њега, Јер је .једав пут ко.ји спаеењу води. До сада је на нашем националном фронту било два пута; ал« оба нису опасоносна. Само је једаи спасоносан. То је пут ерпски, ет&роетавНИ, царски, светоеавски, Њиме сва браћа морају поћи зко желе да ова опомена Божја кае н многе друге, плодом мт?огим роди. Последњи је час, не губимо лане. Чувајмо животе. народа свог за боље СУТРА, жо смо истински и верни заштн-тнИпи онога што нам је, угрожено од не.верника и Брозових ггомоћвика. Ж. р п.

$<иац — Покојном родимпељу Шкарпије душу обориле, кртиие веру умориле, шта, оче, да чиним сада? Ветрењаче наД&ња мељу. а на дух преморени. трус за трусом. ватром ужагреуи. пада?...

Уз добовање оболеле јетпе и уз рефрбн сухога кбшљн. пасторче химие рада. у крило мо.је преблагб и предобре сестре, зрно по зрно је зтртало. Сине, пбнеси живота крст. и пружи зесницу мушку, прихвати дриену ручипу плуга, V ДРЖИ, чврсто држп. рал^ и цртало!... Оче, чу ј иову шолитву овг. иду нам времена боЉа то збори срце и душа н крвца моја впела. да су ми вечна иачела: ХРИСТОС. ИСТИНА И ЛОБРА ВОЉ"А.„ ЖИВОРАД Д. ИЛИЋ, шбровољаи

ДОБРОВОЉАЧКИ ЗОВ

Иаетављамо свој ет»рн косао, ево.ј вични занат. Изнова се купамо овом муЉе*итом водом одакле црпимо најблагословенија и најблаготворвија искуства жнвотна! Изнова дишемо и удишемо ку"жнн ваздух овај, како нам гз крсте. противннци и непрнјатељи наши, а он де ипак сладж, тако •Еладак н прнјатан... Изнова се рађамо новороћени 9 окрепљенН у родним селима нашнм и белим градовима нашим... Изнова браиимо неодбрак.ене !гуле н тврђаве наше од лукавих Ч подлих, савремених луцнферз V срамнот кошмара туђинштине Изнова смо копљаници ш по^еднз копља наша забадамо по врховима гора, брда н планина шзппгх спежних, док тробојне за от-аве и перјанице стрелне лукошма оштрих и убојндас стрела нзшнх речито зборе и говоре: „Е смо царевали"... Изнова трчимо трком историЈе и не дамо да нас време гази; к>го ма{*.е прегази, већ увек и етално идемо испрел логзђч.ја, он» нас никад не нзненађују, кзо нсвовесници златних зора.,, Изнова смо се дутрое прекретили крстом нашим, човечан«жим, хришћанским, православноерпским, косовско.добровољачким, који попут сунчевог блесКг отсијава на сурим униформама нзшим и на коме победни пттигоноша наш Св. Ђорђе пробада копљем бојним разјарене чељувти црвене, комуниетичке ажда .*••• Изновз смо ее јутрое опоме*улн да ш крсту ов«и, аеетшаи

п ветеом еимболу нашем, стоји гранитна и древна лбзинка поколења и поколења наших, за кбју се једиио зна, једиНо рађа, једиио живи и дедиво мре: „С вером у Бога за Краља * Отаџбииу"... ИзНова ее јутрое, кзо свакогз дана, помолисмо за душе храбро палих другова наших и сетисмо се светлих н еветих лвкова Њихових, у оним тренутцима када поеледњом, продорном грмљавином и јуначким кликом изговорише последње речи сбоје упућене Мајци нашој — Србији вечној... И таКо гредАмо и тредимо... И ево већ на нас падају први снопоНи сунца н благим и тихим тала.сима сво.јим утврђују и потврђују на камену каменом вечна спокојетвЗ наша и чврста убеђеЊа илеала наших... Друже! Добри и врли мод! Немој мислити да еу ове речи плод романтичарско-трубадурског занееењаштва неког наиваог песника или маште неког утописте. Не, друже мој! Не. и поверуј, јер је и истинг то истиНз велика, да се дух орловски неће учаурити и запарложити у овом нашем диму, нагоем чкзљу, нашем муљу, нашем блату, иашод слами, нашој плеви, нашој нловачн... Не! Не бој ее, аобри друже) Ве бод ее и дођи! Зиај, боље је и чаеии.к Је ча* ено погинути, него иечаено, непоштено и хоЈлмтамерс** ти. Чуј, зн«з * глеИ V, бШфЛЏНМ

алнидег оггтимизма блнета дедиа иекра То је нскра ватре живе. Она букти и пламти на вечном жртвенику Истине и Правде. Она је почетак новога живота као дијзмантни отејад предивне чистоте срца и громогласни одјек надеуптилнидег божанског флуида душе... Она живи.., Она живи... сјаји на сунцу, купа се у морима... Милозвучне фанфаре наговештавају њен скори тријумф нал боговима зала„.

Она је бесмртни победник над земаљским тЗмничарима и уиеорећитељима вртова дивних-преаивних! Друже, таква јс вера наш.а, снзга наша, Љубав наша и жива жртва наша. Раепета на крету, а ипа« жива... То је вечна труба Добра, која извида заносне мелодиде уз корачнице и маршеве. наше — одјек душе, не еамо душе, већ и срца и целог бића нашег... Не гледај на жабокречину „у-

мировљену" и на нропаот „зг©. товљену". Не на богове и: идеал« овоземаљоке, већ бааи оштри вид и бели глед далеко, 'далеко преко брегова, лугова, поља, гадевач њива и планина наших, па ћеш на ћилиму златном, покрову Јеф гимиде, Српкиње Прве, прочитати српску истину, коду вели ната велики Достојевски: „Само ноноћу патње мошемо научити да ВОЛИМО ЖИВОТ'".

Не бод се, друже, и Дођи!,,

дођи...

Ж п-

» вве«и®м нре!1в ев у

пр&1т 6р®зозиж 6анд*,„ *6овос. Адк. В, о*. С,ДЛ$