Srpski pčelar

бивају матице и док добију матице доста времена прође, те таке кошнице обично уђу слабе у зиму. Златно се нравило не смије употријебити нипошто гдје паша пада у јесен, јер би кошнице ) шле у зиму врло мршаве. Дакле цчелар мора знати паше својс околине. Фридрих Фогел, за којега Берлепш каже, да је један од највећих мајстора у садашњости, говори о тачци, о којој пишемо, овако : Друштво пчелиње ради инстинктивно само за своју ексистенцију т. ј. сабира само за легло. Ако пчелар хоће дадобије просјечни годишњи чисти нриход од меда, то мора ако је достигао нормални број кошница стати на пут ројењу својих кошница, кад им да простора, да могу градити саће, да могу проширити кошнице своје. те да могу више меда сабрати, него што ем је потребно за легло и живот њихов. Али раширивањем плодишта није сврха достигнута, јер пчеле често не напуне ћелице медом, нен> леглом. Мора се дакле Јзати простор сваком јаком народу, у којем ће нчеле истоваравати мед, а у који матица нећемоћи доспјети да носи јаја. Медиште је дакле битни дио кошнице. Отраничено медиште, које стоји у непосредној свези са плодиштем, безувјетно је потребно код свакога народа за вријеме кад матица највише леже. Каже се да пчеле за бујне паше напуне медом све ћелице, те да у то вријеме, кад матица и највише леже, није потребно ограничити медиште од плодишта. То није добро, јер док се год нагон за ројењем у пчела није угасио, дотле матица тражи ћелице трутовске, да у њих залеже, шта више радилице ваде мед напоље из ћелица труловских, да би матица могла у њих залећи трутстска јаја. Али £ ако се нагон за ројењем угасио, и ако су пчеле трутове извукле из кошвица, па ако удари опет бујна паша, то је овда не само некорисно него и штетно огравичавади медиште од плодишта, јер у то вријеме не леже више матица трутовских јаја, и пчеле сад особито пуне трутовске ћелице медом. Из свега тога излази да медиште не смије бити ограничено стално даском од влодишта, ншо мора бити удешено тгко, да се његова

43