Srpski pčelar

СЛИКЕ И ЦРТЕ.

Између године 1870. и 1875.

Звонце на старој карловачкојгимназији позвалс је ђаке у школу. Скоро ће избити осам. Ђаци су већ сви у својим разредима, само се види још по гдекоји ђак, који је закаснио, где оштрим кораком жури у школу, јер ето већ и професори који из горњег, који из доњег краја стижу, пролазе поред ниске жутс зграде са зеленим капцима, па их нестаје у ниској гимназиској капији. Близу капије стоји директор Јова са два три професора. У том се иза ћошка помоли још један проФесор. На њега ћемо пажљивије погледати, док нам се није и он изгубио у гимназијско; капији. Онизак човек, око тридесет година, црне браде и таке исте али бујне косе, само лепо лице необично му бледо, скоро жуто. На глави му низак мекан шешир. прилично на чело натучен. Одело му загасито. Огрлица на кошуљи доле савијена, а око ње црна с прста.. узана поша на везивање, тек да није без ње. У руци му штап, а под пазухом књига. То је млади професор карловачке гимназије Јован Живановић, који се већ 1863. године као изврсни ђак МиклоШићев, јавио у „Јавору“ и „Дани'ци“ као борац за чистоту српскога језика и правописа, и којему је зато ондашњи патронат строго наложио, да несме уводитг Вукових и Даничићевих новотарија у школу, већ да се слепо држи старога правописа. 1 Када је дошао млади професор Живановић до капије, поздравио је директора и колеге професоре, још већма је навукао шешир на чело и ушао у капију. Слаб па слаб рећи ће један од професора. Неће бити од њега ништа прихвати други тужно. Све је слабији, штета дода трећи. ’ „Бранкбво Коло* број 37. 1905.

45