Srpski pčelar

Стари Живановић увек би ме потстицао, да пишем чланке. Препоручивао ми је које пчеларске новине да држим, а и сам би ми слао такових новина на поклон. О држању конгреса хрватских и српских пчелара увек би ме позиваб, да тамо идем. На своје се здравље тужио особито с пролећа. Год. 1913. августа месеца пошаљем Живановићу пчеларски календар за 1914. год. и још дванаест чланака. Та моја пошиљка затече га у винограду »Матеју«. Старац је био задовољан, што му послах толико ствари за лист, јер ми пише: »Кад сам отворио ваше велико писмо, а оно из њега покуљаше ствари за лист, тако да се нисам од њих видно«. Благодари ми за труд, ал и ме соколи да и даље пишем. На његову препоруку добих од Задруге двапут награду. Кад се дуже времена не бих јавио, онда би ми писао и за здравље упитао. А на своје здравље се тужио, јер је патио од загуши (астме). У то дође и светски рат. Пишем Живановићу, да имам доста ствари за лист али, их због наступелих догађаја нећу да шаљем. Живановић ми писаше тада, да је »Срп. Пчелар« за август изишао, али га Марко Шаула није разаслао, а број за септембар да је у слогу. После ми је Шаула писао, да »Сри. Пчелар« за време рата неће излазити. Тек неколико пута јавио би се Живановић картом и пита ме, да ли што пишем и кад бих му одговорио, да не седим бадава, мило би му било. Неколико пута умолио сам Живановића, да ми каже за по неки стих из св. писма, е да ли је Вук то добро превео. Увек би ме задовољио. Год. 1916. новембра добих ненадно вест, да је стари професор умро. Та ме је вест изненадила и јако растужила. Јосиму Живановаћу писах тада неколико утешних речи. Старац је патио од астме и у 76. години живота заменио је овај варљиви свет бољим светом. Вечан му спомен! Нема дакле више Јована Живановића, заслужног српског филолога, нема више срнског Ђерзона, најславнијег српског пчелара. Али nomen tuum lauclesque semper

10