Srpski pčelar

Чућете и данас старије људе, како причају о овом или оном, још старијем од себе, који је имао по 100 —200 суда, како после ројидбе изнесе своје кошнице у ову или ону бару, па до Крстова не можеш разликовати старицу од првенца, чак ни трећака „тако се погоје". Па кад доће Крстово време да се „туше* пчеле, не мо’ш их подићи од земље. Меда к’о воде! Све у бурадима! Већ су чивути знали унапред, у кога ће бити доста меда, па још за лета капаришу. Ал’, Бого мили, кад од по лета удари по барама метва, све се плави! А где ти је сад мед? Све подељено, поорано покошено, попашено, погажено. И о тим људима се говори још данас са неким респектом и поштовањем. Какви модерни, рационални пчелари, што читају књиге и новине и ваде мед на машину!? Кажем вам уживају углед, као какав брица, који „лако“ вади зубе и пушта крв „ колико хоћеш" испред једног ученог лечника, који и „незна ништа". Њима да утекне рој. Боже сачувај. Од њих да украде когод кошницу, тај се није родио. У њих су први ројеви; у њих, ако игде, наћи ћете у свако доба меда за болесника, и то оног „правог" из саћа, а не оног из „машине". Њих не „уједа“ пчела, они се с пчелом разговарају. Они знају чак, да пошаљу пчеле у нечији амбар, на брашно; њихове пчеле поваде мед из туђих кошница. Чућете о њима и свакојаких других чуда. А то су вам некако и посебни типови. Имају своје манире, гестове и узречице, ако не и своју дикцију, свој менталитет, свој начин живота.

А био је то старац омањег раста, седамдесетих година. Право се држао. Право тело носиле су ноге, као да нису биле његове: мислиш оног ће часа чучнути; Па ни стопале није никад савијао, вукао их као сонице. Живе, црне, ситне очи из белог, не баш старачког лица, као да су хтеле нешто да кажу. Још једино у њега се могла видети коса ниско, старински, подрезана, равно с црном пошом, која је редовно обмотавала огрлицу на белој, памучној кошуљи, а крајеви су јој висили преко прсију, утегнутих у старински плави прслук. На ногама је увек носио коцкасто шарене обојке и опанке с кајишима, а на глави шешир са равним данцетом и високим ободом. Не могу сад за живу главу да му се сетим имена. Знам да су га вршњаци звали Побром, а млађи Чиком, но већином су га звали чика Побром, као да му је Побро било име.

Најмилија посластица и најздравија храна за децу јехлеб са маслом и медом

172