Srpski pčelar

се у коштац и са универзитетским професорима, не једанпут и увек их је надбио. А ми смо са великим интересом пратили његове критичке и полемичке чланке по „Бранкову колу“ и у другим листовима. Једноставним, готово простим стилом но необично јасним био је приступачан и првошколцу, а сваки одељак из чланка зачинио би заједљивом шалом на штету свога противника. Ми смо га обожавали као небојшу у полемици, а ђаци су његови сачували многе његове „штиклове" који га као такова карактеришу. један чувени слависта са загребачког универзитета дошао је у Карловце као кр. повереник на испиту зрелости и тумачећи једну ствар из граматике једном матуранту распричао се у уверењу, да је то, што говори и како тумачи непобитно. Проф Живановић је пратио цело то тумачење, и руком гладио браду. Ђаци су ту ствар сасвим друкчије, по Живановићу познавали. Но ипак је било потребно избећи полемику. Лак осмејак на лицу Живановићеву ђаци су разумели, а он је, конзеквентан и непопустљив, као увек, пришао ђаку и рекао мало кроз нос, показајући палцем преко рамена на г. повереника: „кажи ти њему да он то не зна“. Можете мислити ђачке радости и уживања! Према ђацима се држао очински. Ђаци, који су лоше пролазили, обично би свој неуспех оправдали нерасположењем, мржњом дотичног професора: но једино је код њега био у томе изузетак. На његов се поступак ни један ђак није потужио, ниги је смео пред друговима рећи, да га Живановић мрзи. Не зна се, да је он кадгод ког ђака срушио. А имао је вољу, да и најбољег ђака мало у шали доведе у забуну, па да му онда са уживањем пришије какав епитетон, А за нарочиту смо беневоленцију сматрали бити предметом Живановићеве шале, макар у њој било и исмевања тим, што ће ти са нарочитом пасијом, уздржаним смехом и мало кроз нос казати, да си н. пр. исти Захарија Орфелин или да си шмокљан. НБегова предавања су била врло проста, ни мало реторски улепшана, могло би се казати и сухопарна, кад би их исто онако као он, неко други држао. Но његова је личност чинила, да је све оно, што се доводи сњиме у везу, било интересантно. Шго је он говорио, хтело је да се чује. А што се од њега чуло, било је тако лако и просто, да се могло одмах и запамтити. Уз то је он у своја предавања уплетао моменте, који се радо памте. Сећам се као данас његова предавања о Доситеју. Хтео је да кажекакоје био гурман. Међутим он је бегао од страних рећи, а Вук са целок/пним својим речником био му је идеал. И пошто нам је испричао, како је Доситеју један планинац донео на дар две чутуре шљивовице, и како је Доситеј узвикнуо: „благословена и она древеса из којих су

8