Srpski rječnik : istolkovan njemačkim i latinskim riječma

да}е народ Сряекйпри]Є 5со година топорно као п данасшдіо говори, а и пнсари да су и он да писали као и д а н а с ш т о пишу. — Тако сто]я у диплома кнезаЛазара , штпо )е дата намастнру Раваняци (оно] у Ресавп) і38і-ве годіше: „и мега (на другомм]есту стоіи мїіга и мећа п м’ЬЕа) „-дЬнстече блато изЪ мораве и упада у отораву. И отЪ мораве посредЪ поли „до велике тпополр. — ЖїцомЬ до великаго пуша— на кленоьачку врьшн„ну посрѢдЪ рашкога ключа.— СашкшиЪ путемЪ на шливу. —їїотоыЪ „путемЪ на д Ѣл ь. — На гомилу на дЬо. ПутемЪ деонн мЪ. — ОшЪ кру„шке великомЪ р а в н іі н о йЪ. ■—■ и сЪ заменою. — И панаггерь свепіе пегпке „на дуна®у”и ш. д. А почепзак ]е ове дипломе : „Іже отЪ несун}їихЪ вЪса вЪ „бытыіє пршвЪдын Ендішааже и невидимка” и тако дазье, Славенски, да га ни ]едан просш Срб.ъин не тоже разум]ети. На петашу сшо]и: с лавоверни к н ?Ъ, а на потпису благовѣрный кнезь.п ш. д.— Ешо та. ко су (од прнлике) пнсане іі осшале све дипломе (сшариіе и ылафе од ове), што се налазе ко]еђе. — Сад ]’ош неколике врсше из Српске истори]е Ћорђиза II. Бранковнйа , пош-ъедн>ега деспота Српекога, ко)іі ]е умръо пріце сто іі неколико година (і;и), из кыіге шрейе, страна 89 (пѳ' : „ІГьрви неманя православно кьргцение тридесешолетанѣ васпрііемЪ на ее. ,,бе ва Ратону Епнскупию и Еа цьрковЪ светихЪ адостолЪ кьріцаешсе ін.р„ви неманя именемЪ Стефанѣ, ва гпомже кьріценню единокупно и самодьр„жаЕну областѣ васприешЪ п окрстЪ дьржави своей воевати заченшу ему „многие дьржави себе присвоивъ дондеже Исака комнена цара констанігш,нополскаго на свое самнришелно хошеипе привлехцн вазможму бпстЬ, са„мирешіеже между шуш биваегаЪ виною сею , яко Гречасші царЪ ваздасшЪ „свою дагцерь Еа супружницу Стефану пьрвому Деспоту Сину нешанину „ньрвому, рекшаго СЕешаго СгмеонаЕгоже гречаски ЦарЪ ва глаголани и ва „пнсани велпкнліЬ Жупаномъ именованіе, якоже отомь и вишева ішсани на„шемь васпомішанкомъ нзобразихомь , и по светомь ему приставлению ва „светую отЪ нЪго сатворен) ю обитель Сш\деннчкн МонасширЪ положенЪ „бисть, и Деже и синѣ его Стефанѣ пьрвн ДесиошЪ и пьрви венчани кралѣ „рекоми, са синомЪ свонмЪ Радославомь , внукомже свешаго Сумеона ва Ра„цехЪ свонхЪ погребенп Суть*).” — По овоме би сад могао рећи сваки човек, ко)іі не зна нсгаориіе нашега іезика и тісаіьа, да су овако Срб.ъи говорили при] е сто година; као шшо міісли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора гоізорнти, зашшо ]е Ранѣ, онђе рођен, а онако добро пнше Славенски ; и да ]е Сремачкн ]език блііжи к Росхцскоме, него к Дубровач. коме **); и као што смо до сад сви мислили, да ]е Бранковић онако шісао, као што Раић у ево]0]' исшориін на млого М]еста наводи іьеговё риІечн, и каже : „Сице тішетЪ Бранковичь”, или „Сїа суть словеса Бранко*) ба сам обо нсписао ііз ЕранковпЕсва рукоппса, но)іг се сад налази у Карловцима у мшттрополитско] библнотецн ; іі овђе ]е управо онако нашшампано, осим велико а (ко]е у Бранковиііеву рукопису стоіи и у почетку и на к р а] у), у к, о ш , н ы, што шце нахала овдашіьа шгпампариіа, него ]е міесто іыі метнушо у, отЪ, я, о. **) ©пдеГе ©ЦфіфЄ? Ш, Цпдті Мі& |Ччіп'с ''Ле&сиКхп&ег III., 147 ипЬ і5;.