Srpski rječnik : istolkovan njemačkim i latinskim riječma

ь Й1. МП. віі. мложествени бро]. они. оне. она. Р. нас. вас. ІЪ.С , и себе, Д. н&иа( нам*). ваг>іа5 вам. н>ита, ііы,І се'бн (себе) Б. нас. ,вас. їЪі?, и, | 1 за сватрн рода. себе, се, 3. БІЇ. Т. наша. вадха. їЬіоіа, І сбббм, С, нама. ва'ма. анма, себи, Еод обіі]є міеспгошяеніца треба упамшшші: і) М)естошуієни]а првога и другог лица имаіу у род. дат, и вин.'іед., к у дат. млож. 6ро;а дво]ако; а міестоимешца трёћега лица имаіу ДЕО]’ако у свашри рода и у обадва 5ро)а у род. дата, и у вин. Ђеко)п мисле да )е піо се* Іедно (као н. п. код прилагателни имена ж у гаЪ г а и ж у ш о г; кушоме, ж уш о м у, и ж у т о м), него само да )е обо друго у говору снра&ено од првога.' ") Може бпшп да]е обо друго постало некад од'првога", алк ]е данас уговору са свпм различно ]едно од другога. П р в о (мене , шебе , н>ега, н>е ; мени, піебн , тему, ло]; мене, іігебе, аега, ау и т. д.) стоіи: а) у почешку н, п. не може се рећн тп омо дали, га сам'виђео, те су звали; него шеби смо дали, аега сам виђео, тебе су звали п т. д. 6) над ]е сила говора (ЗїафошсЕ) на в^естоименіду, н. п. зоени аега, казао сам и теби, дао сам и теби и я.03, даћу вама и анма и ш. д. в' посліг]е предлога (осим адестотменніа првога я другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код тебе, нод іьега, код ае , к мени, к вамг, к іьима, к ло_); а у вин. падежу у првога ц у другог лица говори се обо^е , н. п. за мене пли за ме, за тебе или за те ; прт-д мене или преда ме, пред кзебе или преда те , пред себе или преда се; а у треБем лицу само се пре о узима , н. п. пред іьега (предай., предагьга), пред н>у (преда н>у), пред н>и (предали) и т. д. А у осталпм догађаріма говори сё друго (ме, те, га, ]ё, се; ми, ши, му, ^о] ; каю, вам, нм, и, и), н. п бсфіме (те, га, ]е, и) се, казао ми (ши, му, )ОІ; нам, вам, им), звао сам гаи т. д. ***).; а) Ми и ти: а) узима се кашгпо М)есто Мо^ и тво(), н. п. ]есн лп мп виђео кола : виђео сам гаи брата ; био сам ти код ку&е и ш. д. А б) кашто не значи готово ништа , него се говори (особншо ти) као за неко чудо, н. п, ли]епа тгіц ]е , ]ади )е убили! чудно ти га преварп! Чарна горо пуна шн си лада! Ньу ми пита Громовник Илніа (не опомилем се внше за мв). в) Сшп сам ти се наспавао ; з'еси ли ми здраво путовао ? и т. д. Обо нде у прво значеле (-Шесто мени и т е б и). 5) М]естопмениіе трећега лица шла у вин. ]ед. мушкога и средіьег рода, осим лега и га, ]ош л и лга; и обо се узима само с предлогом, и у значелу се не разликуіе од а е г а, н. п. за л , заага или за іьега; п р е д а л , п р е д а л г а или пред а е г а ; м и м о а , м и м о а г а или мимо аега и т. д 4) Міестонмени]'а првога и другог лица имаіу у дат. ;ед. осим ми и тп, ^'ош двсцако: мени или мен'е, теби или тебе. Народ понаівшие говори мене, тебе ****), а описатели и каижевници мени, теби (да се разликуіе од Еинителнога!).. 5) Ђекоіи додаіу у род. дат. вин. и у сказ. іедгін. бро]а, и у дат. и сказ. млож. на краіу ка, кар и карена, н. п. менііка, меніікар, меникарена; тебмка, тебйкар, тебика'рена; менека, ме*) У Краінни Негошияско] и у БГрнор ргцецн говоре п ни (вцесшо нам), н п. да ни си ти жіів госнодару ! да ни ]е Бог дао и т. д. **) Зато ђекоіи питу ’га, ’му, ’ши и т. д. ***) Оа мислим да и у Славєнсћом іезііку овакова разлива пма нзмеђу м н Іі и ми, т е б Іі и т и, мене и мя, ш е б е и т я, с е 6 е и ся (презг да наши доіакошли Славеиски граматици нігкакве разлнке не напозушлу). Да ли би (н. п.) сво іедно било : Ломилбй мя Боже, іі номйлбй м е іі е Боже ? ****) Обо іе управо од Славенскога мнѣ, тебЪ (е м]есто Ъ, као и на ьшше пцеста).'