Srpski sion

Бр. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 37.

РЕЧ НА СБ. САВУ. Говорио у Сентомашу ђура Страјик , иарох.

ако ,1е спасоносна муња, кад засиЈа -: на мутноме небу и сјајем својим разагна помрчииу земаљску, те покаже заблуделом иутнику стазе и богазе — одврати га од нровалије и на нрави га нут изведе! Тако је пре седам векова син узорите лозе Немањића засветлио племену српском и разагнао густу маглу друштвених и верских одногнаја народа свога. Краљ Стеван Немања уједињујући земље српске и иравећн реда у државн својој на земљи, приуготовно је земљиште апостолу неба н прокрчио пута најмлађем сину своме Сави Немањићу. Али мезпмац његов ипје огрнуо краљевскога плашта, није нринасао мача пла менога, те да коиљем и огњем унапредп п уљуди род сво.ј, него је у скромној мо пагакој одори — као исиосник горе атонске — са гранчпцом мира п љубави дошао, да народу срнском помогне. Што је маленп Растко слутио, што је монах и Архимапдрпт Сава наумио, то је и извршио као првп Архиеппскоп самосталне срнске цркве. Слаби брод цркве своје, који је нагињао час истоку, час занаду, час Рнму а час Царпграду, сиасао је св Сава и довео га са бурнога незнабожачкога и јеретичког мора у мирно иристаннште сигурне будућџоети његове. Белике су и неоцењиве заслуге његове за народ срнски. Црква и књига народна, све религијозне и просветне нам тековине познијега доба потичу из врела делатностп н рада његова. Много је стварао и учио, — а „иже сстворитж н нлЗчитж, се^ келТи наречетсА кх царствТи невЈсн-ћмх," вели св. писмо. И за то га је црква наша за светитеља прогласила, за то га славе данас на све стране аманетп његови. Храмови нашн иравославнн, који су као белп лабудовн окитили питоме крајеве сриске ; манастири наши, ти освећени градови божији на земљи; гаколе народне, расадннце знања п умља ; вера п иаука, јеванђеље и буквар

— сви ти рукосади његови славе и ликују загрљени на данагањи дан! За то идемо данас из св. храма у гаколу, јер се црква и школа данас грле и целују као мајка с милим чедом својим; за то свако, на и најмање Српче — где год га имаде — поје данас одушевљено: „Усклпкннмо с љубављу светитељу Сави"... И сваки Србин, слободни и потиштени, неуки п образованн. малн и велики, кога је св. Сава први унутио, да се књнгом научи доброме а у добру молит' богу своме —- свакн Србин у овај мах диже к небу своје сузне очи: не би ли тамо угледао светитеља свога и измолио од њега заштите и благослова у данашње тешке дане борбе п искугаења. Алп не видпмо и не можемо видетн Глаго лпце његово. Па и кад би га видел , чинп ми се, да би му лице бнло нрев : чено облаком туге и жалости. Гласа његова не чујемо, алп и кад би га чули, морао би одјекнути прекором и болом! Па и шта би нам могао рећи? Шга бп морао да нам довикве први наш светнтељ са подножја ирестола божнјег?! Ево шта би морао рећи: „Ви појите и славнте мене — а да л' ме и разумете? Ја жртвовах ирестб и себе за цркву и народ — да ли и ви чинпте тако? Ја оставнх краљевску палату са њезиннм сјајем н одох у манастир а ви се клањате сребру п злату; ја оста вих скиптар и круну — а ви се отимате о силу и вла^т; ја измирих браћу завађену — а ви се делите у таборе непријатељеке; ја лечих незнабоштво и богумилство — а код вас се шири јерес назаренска! . . Или је зар сагорела свест народа мога, као оно мошти моје на Врачару? — Ви нојите и славите мене, а да л' ме и разумете? Зар се тако заливају мојн рукосади?!" . . Ето тако би нам морао довикнути нросветитељ српски и ми би морали поннкнути шТком. Ми га уздижемо а узносимо, вндимо и чујемо јасне доказе славе његове, али