Srpski sion

Бр. 9.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 135

Но не треба једие омаловажавати, (јер шта друго значи жал^ење за придворшш него омаловажавање мирског свештенства) а

друге узвишавати. Од тога треба да се чува наша јавна штампа. п. П.

ЗАВИСНОСТ НРЛВСТБЕНОСТИ (МОРАЛА) ОД РЕЛИГИЈЕ.

С руског превео ^орђе пл. Бота, (Наставак). шч^ант се јасно и одређено држи појма о уЖ целокуиној самосталности морала и вели, да нравствени закони нмају своју основу само у властитој човечијој природи и да немају никаквог другог ослонца па ни у релпгији, гата више, вели, да би нравствена делатност изгубила много од свога достојанства, ако би зависила од религиозних мотива. Еле, по Канту треба нравствено делатн ради самог нравственог закона. Но тај нравствешг закон по мишљењу Кантовом није нешто страно и туђе за човека, већ се налази у нашем разуму и сваки га нознаје разумом својим, који је опће достојанство свију људи као иравствених суштастава. Заповедп и наређења, која нам прописује тај опћи разум, имају за све једнаку и безусловну силу и моћ, и не подлеже никаквој оптужбп с тога, што нема внше инстанције за нравствена дела. Под познатпм тако званим „категори чним императивом" Канта т. ј. под безусловно-обвезном Формом заповеди наиме разумеју тако учење Кантово, по коме нравствени добивени заједно са свеоићнм разумом, т. ј. који је сопствен само разумно.ј човечијој природи, има за све људе једнаку, безусловну обвезу, свимаједнако

свештеник.

МО-

довикуЈе: „ти мораш!" и томе се ра свако безусловно покорити, у толико пре је обвезан нокорити се с тога што се — како мисли Кант — у тој заповеди „ти мораш" већ садржи и могућност извршења, или по речима Кантовим „ти мораш, дакле тн и можеш." И тако с Кантовог гледишта не само принцип и закон нравствепости, већ управо н моћ па нравствено делаље не треба тражитп негде на страни, вап нас, ван

сФере човечијег суштаства, већ у тој самој СФери, у нама самима — у разумној нашој природи. Али и са Кантовог гледишта морамо се задржати пред тим закључком, да је нравственост — по којој нешто морално чинимо само за то што смо принуђени без унутарње склоности и расположења, а може бити и против жеље и са негодовањем, да је така нравстеност врло сумњива п свакако врло ограничеНа; с тога и Шилер има право, кад назива К^нтов морал „моралом само за слуге" (ете Мога! Гиг Кпесћ1:е). Други немачки песник (Хердер) једном је рекао, да нравствени човек, каквог Кант себи представља, нзгледа му као нека лутка, која и ако се миче удовима но команди, но за то нема душе — те божаиствене искре. Осим тога треба још и то приметити, да онај свеопћи разум, којн — по Канту — даје човеку нравствени закон и сам је нравствени закон, није једнак ни с једнимразумним суштаством у појединости, нпти пак у укупности својој; дакле и овде се оиет мора поновити оно, што смо мало час рекли протрв нравствене„слободе" наиме што и овде једва се може говорити о каквом опћем нравственом закону. који је за све једнак. Изгледа, да је и сам Кант увидео нетачност тога, што вели у принципу свога учења, да наиме човек у самом себи има довољно силе и моћи за нравствену делатност и да ју може црпсти из себе самог. Он иризнаје, да се про • тив реченог нравственог закоиа разума у човеку може подићи чуственост, те с тога, да би ју човек надвладао, потребан му је јачи и виши савезнпк. Но тиме што то признаје, сам побија оно, што је мало час са таком сталношћу тврдио, да се моћ