Srpski sion

Б р . 10.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 151.

вота, а ко се не радује животу богоданом! И ја бих вас и данас са овог светог места водио по путевима сјаја животног, у ком би вам се душа радовала, да ме догађај у данагањем празнику не опомиње, да се животу телесном указује сред сјајна сунца мрачна ноћ — смрт. Православни хришћани! Ја ћу вас данас одвести са мислима на 40 дана после рођења Христовог у храм Јерусалимски, који сазида побожност за дочек спаситељев, као што и ваша побожност сазида овај лепи храм Божиј за славу Спаситељеву. Мајка Божија на рукама својим унаша младенца Исуса у тај храм, на вратима дочекује гаједан старац Знате ли ко беше то? То је праведни Симеон, коме је Бог обећно да неће умрети, док не види на земљи обећаног Спаситеља. Узео га на руке и чим осети дах младенца, живот му се гроба зажели и глас са усана прелети: „Господе, сад отнусти с овог света слугу твога но речима твојим с миром, јер су очи моје виделе спасење твоје." Ето, то је у кратко речен догађај данашњег празника, који ми овде данас са црквом православном прослављамо. Јел-те да је то узвишен догађај, то је сретеније младости и старости, сретеније живота и смрти. То су два одојчета рођена од оца небесног; једно се зове рођење а друго смрт. То су два одојчета из крила оца небесног; но инак колика разлика између њих. Рођењем улазиш у живот, у светлост сунца Божијег, да те греје у благовању чара земљиног; а смрћу улазиш у хладан гроб. И ви ћете у заносу земаљске среће номислити : Нису то два одојчета оца небесног, рођење и смрт, то су два непријатеља^ који се никад здружити и заволети неће, јер ко би у животу зажелео смрт, ко би хтео са иригревице сунца Божијег сићи у мрачни хладни гроб. Хоћу ли за то примера да тражим међу нама 5 хоћу ли да питам оца и мајку: јесу ли вољни оставити децу своју и поћи у загрљај гроба леденог ; хоћу ли да пита« пупољак живота — бујну младост, би л' хтела поћи у гроб саморани ; хоћу ли патника и ирогоњеног, хоћу ли себе да питам, да кушам живот, би л' хтео куцати на враги гроба ? Не, не браћо, нећу ја са овог светог места међу нами тражити примера. Наш живот не може бити пример за благу смрт, јер се може бити још нисмо приуготовили, можда се још нисмо сви измирили, опростили један другом, можда се још нисмо покајали,

можда још нисмо са себе спрали злобу, мржњу, освету. Можда смрт неби затекла живот наш у делу нраведничком, а тешко оном, кога смрт затече у греху окаљаног! Потражимо ми примера за узвишену и благу смрт у животу, на који се већ спустила мрачна ноћ. Добро дођосте. данас у свети храм Божиј, баш кад нам Бог даје узвишени пример обилате утехе са успоменом на праведног Симеона, који мирном савешћу и жељом у гроб полеће молећи Бога, да га отпусти са овог света. И помислићете ваљда, да за то гробу тежи, што је изнемог'о старац, што му је живот можда додијао. Не — његова је душа мирна, жеља за гроб бујна за то, што се у данима живота свога често еећао смр^и, да му може из ненада доћи и живот је свој удесио тако, да би свагда приправан био о животу своме суду Божијем одговор дати, да би свагда кадар био дела своја саморана <<ставити на углед свету, да служе примером у богоданом земаљском животу. Ко тако оставља живот телесни, тај живи духовно вечно, тај слави вечно славље поменом вечне наше хвале и признања, а наградом Божијег милосрђа. Мало је њих који у животу на последњи час помишљају; драж и уживање овога света не да тој мисли приступа. Пуста жеља прескаче мир па трчи у загрљај наслади — страсти манитој, к'о дете мало што трчи са рухом чистим у блато, међ прашину вихора бесног. Ја вам видим лице, са њега читам како би ми довикнули: Ох, како волим живот и наду његову, трч'о бих за њима у трку журбе^највеће. А ја вам велим: Не трчите за надом варљивом, са њом се човек вара и лута к'о путник по путу незнаном и уморан најпосле клеца под теретом очајања тешког. Идите путем извесним, на чијем раскршћу стоји прст Божиј к'о кажипут путу живота вашег. У путу живота пролазићете кроз један врт, у ком су леје, — гробови ископани и у њему дознаћете : да је једног дана моћнога краља са престола краљевског позвала смрт, да сиђе у мрачан гроб, а дела своја да остави саморана пред судом Бога и људи; другог је дана позвала опет најхуђег сиромака, да га једним загрљајем са краљем земља обгрли Внамо ми сви за моћни нозив смрти, па баш тим се чудом чудити морам, што човек ретко мисли на њу, па у забораву грамзи за благом, злоби, мрзи, клевета,