Srpski sion

Б р . 11.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 167.

исхођењу св Духа", „сиитагму", „номоканои", „четир књиге против Манихеја" и тд. Велике су и неоцењ^ве заслуге иатријарха Фотија за иравославну цркву. Он је бранио чистоту пстииите вере и закона црквених. Бранио је слободу цркве против римскога ига и борио се најенергичније за самосталност народних цркава. Он за Словене пма посебних заслуга ; јер их

је он упознао са вером Христовом и дао им је прилнке, да на свом језику славе и хвале великога Бога. С тога сада када се навршило хпљаду годпна од мрти великог овог јерарха православне наг матере цркве, кога је цариградска црква ^ врстила у ред светитеља из нобожне душе нам извија се благодаран усклик: „Слава нека је успомени патријарха Фотија!" Оапд (Свршиће се.)

ШТЛ ЈЕ ЈРј§| И КОЈА ЗА СЛУЖБУ ПРАВИЛА ^||||и|творивши Бог човека, створио је он жу* биће „по шврдЗ!) и подог.јк« О којл \!5." зј® У тело, које је саздао од земље, удухнуо је Бог бесмртну душу, а с њом разум и слободну вољу; разум да позна Створитеља. слободну вољу, да тежи к Њему — првоузроку својему. И тако настаде одношај створа према Створитељу. Дужности које тај одношај рађа, дужности су нрвога реда. Да ностигне високу цељ. коју му је Бог створењем назначио „ не довро вмти челок-ћк!> единомЗ: сотворилмб 6М!5 П0Л\01|1НИКЛ [10 И(Л\$" (К |х1Т. 2. 18.), требало је човеку. да удружи силе и способности своје са бићем себи равним. Настаје одношај човека нрема човеку. Дужности које из тога одношаја настају, дужности су другога реда. Али, за нравилно вршење ових, иште се мерило неко. Иште се то особнто после катастроФе у библији описане, која је пореметила ирвобитни ред и хармонију у „л\алол\!& л\јр(5." Мерило то, човекова је личност у себи т ј. сопствено Док се не познају и не врше дужности према себи, према човеку у својој личности; дотле и вршење нрема ши, туђем ја, т. ј. према човеку у друго.ј личности не може бити правилно, потнуно. Има дакле п дужности човека према себи самому. А то је трећа врста дужиости човекових. I. Имајући свест о високом нореклу сво јему, човек осећа у свем бићу и свим од ношајима живота свога зависност од воље Онога, који га је позвао из небића у биће.

ВЛАДАЈУ ПРЕКО ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ? Према високом пореклу својему, познаје човек и високу цељ својега Богом дарованога живота. Па као што у вољи Створитељевој види узрок своме бићу, тако познаје у њој и норму својега за више цељи одређенога живота Другим речима, воља Створитељева је и узрок и закон за живот и у животу човечјем. Но, да човек може живиши по захтевима закона тог&, мора да их пре тога упозна. То је прва потреба и дужност његова. Па с тога и вели св. писмо: „ искј З ишјтј что естк еола К ожј/л ." Разуме се, да то исиитивање воље Божије не сме бити једнострано Оно мора обухватити целога човека у свим његовим моћима и способностима духовним. Таково хармонијско проницање духа човекова у дубљине захтев највише воље Створитељеве јест ираво образовање душе човечије. Свака једностраност у том погледу не даје друге но једностране резултате, којп штетно утичу и на унутрашњи и на спољашњи иоредак у свету . . . Али образујући тако душу, човек не сме заборавити на тело своје. Као биће двају светова, духовнога и матернјалнога, човек треба да иодржава правилан одношај међу њимч Старати се само за душу, азанемарити телесну своју природу, исто је тако грешно, као што је грешио, искључиво угађање телу на штету духовне природе у човеку. То су крајности, а крајности већ кано такове осуђује и здрав разум и наука небеска. Лепо ова каже: „прослаките Богл кг дј З шл ^ х н т Ф лес ^х кашиу«." Одатле и дужност старања за те-