Srpski sion

С тр . 178.

„СРПСКИ СИОН."

Г>р. 12.

живот и иросветни развптак запста па ступпти пово, сретније и благословеннје доба, јер иза дремежа, летаргнје п неуспе ха из потоњих деценија, ево се у име Божије сусретамо са црквеним јерархом. који већ животом својим све око себе ожпвљава, опажамо вољу и радпност, која мора благодетнпх успеха имати видимо црквену и народну ноглавицу, који на срцу носи потребе цркве, и тежње и жеље на родне, те ће пх — по милости Божпјој и но својој богоугодној ревпости II умешности — и знати и хтети у корист цркве и народа остварити. Прва година у овој новој епоси хвала Богу мплостивоме — тако је срећно започела, да се најбољему надати можемо. Што је пре свега лепо и утешио од ирошле године, затомљено је оно ружпо и по последицама својим одвећ штетно неиријатељство и антагонизам између пркве и народа — између црквене једархије и представпика народних. Са најлепшпм на дама стојпмо данас на догледу црквено народног сабора, којн по својој радљи п замашности предмета лако може бити такмац знаме штом оном темишварском сабору, а по својпм последицама можда ће бити по цркву и народ благодетнији од темишварског, којега је радња — као што је познато — већином на наииру остала. Но већ и нре тога сабора деснло се много шта, што нас крепи слатком надом. да ће се наше народне и црквено просветне при лике на боље окренути. Што се нас понајближе тиче и што ће но народ, цркву п просвету од благословеног утицаја бити, да споменемо само: е је у добри час сретно отпочето уређење нашег највшнег просветног завода, наше богословије карловачке, која је за потоњпх неколико година у угледу и вредностн својој тако опала бпла — но рекрутовањем млађпх сиремних и одушевљепих про-

Фесорских снага, поред бадрог надзора самог патрцјарха, кад још добије за управитеља онога човека, који као од Бога да је предестиниран, да стоји на челу томе заводу — свн су изгледи, да ће се завод тај нодићи на онај степен, на коме ће бити од пеизмерне користи цркви нам и народу. Но поред озбиљне намере св. патријарха да реорганише и унапреди карловачку богоеловију, избила је у јавност још једна лепа намера патрпјарха Георгија, којује већ у начетку морао сваки пријатељ цркве и црквене просвете најрадосније поздравити. Из јесенас држанпх седница св. архијсрејског синода подрла је у јавноет вест, да је иатријарх Георгије Синоду предложио, а Синод једногласно усвојио: да се ошвори засебна школа за образовсте манастирско-монагиког свешшенства. Заиста крајње је време бпло, да се учини што у интересу образовања и васнитања нашег запуштеног монашко-манастирског сталежа. У нросвећеном XIX. веку, а на догледу XX. века, свакако је грозна иронија: да је сваком другоме, ко се за неки позив, па н занат снрема потребна нека предходна припрема инаука, само се није иотребном сматрала манастнрском свештенику — калуђеру — којн је могао до сада често, без икакве предходне спреме, да прпми на себе узвпшени чии и свето достојанство свештеничко. Манастирско монашки свештеници, ти вековити будни и вернн чувари светиња и тековина наше цркве и народа, ти некадашњи мал' не једиин претставнпцп праве црквене свестн и културе народне, иијонири просветних тежња, стражари пра дедовских аманета — у нашем просвећеном веку остадоше заборављенп и напуштени од свпх и свакога. тонуше и утонуше у незнање и непросвећеност, губише и изгубише свој узвишенп свештенички углед и историјом освештенн светли нимбус око