Srpski sion

Стр. 184.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

бити, уираво и јесу са свим разноврсни. Навешћемо овде само неколико примера. Шопенхауер на пр. вели у своме делу „Основи морала" (В1е СтипсИа^еп Јег Мога1): „Многи би се зачудио, кад би сазнао из чега се састоји његова савест, која има за њега потпуне важности. Савест се на име састоји из У 5 човечијег страха, г / 5 божијег страха, У 5 предрасуда, У 5 сујете, г / 5 обичаја." И познати Ламетри један пут се изразио, да тако звано иребацивање савести јесте иронична предрасуда с тога, што се не треба за то срдити, што покретачи (мотори) наше телесне махине нпсу добро делали — када их нисмо сами уредили. Хартман пак вели. да је савест само колективан израз, којим се означује у извесном моменту постигнутп степеп у развитку нашег нравственог жмвота п свести. Најпосле да би човек себи разјаснио важност тих — и њима подобних — назора о човечијој савести, треба мало боље испитати, шта је то савест? Нема сумње да се и противнпци нанш слажу у томе, да се у човечијој савести налази нека одређена сила, која као закон има моћ над човеком и његовом слободом. Она нпје потчпњена нашој жељи и расположењу, већ на против сама нам објављује своје наредбе п захтеве, она јавно устаје и жестоко се бори иротив нашег „ја," ако само ово последње не жели оно, што савест захтева. Кад мп, поводећи се за својим егоизмом, радимо против савести, онда савест очитује своју величину и независност

у томе, што казнп и свети се нашој послушности унутарњим кад и кад по нас саме ужасним неспокојством и немиром. Одатле — што је познато сваком из свакидањег искуства —јасно се види, да се савест мора у нечем одликовати од човечије природе, иначе би се моралау свему саглашавати са том природом и не би јој могла у извеснпм случајевима противуречити и борити се противу ње. Еле једва се може мислити. е је сам човек и узрок, који производн савест, а једва се може опет савест сматрати као просто дејство, као пропзвод човечије ирироде, иначе савест никада не би могла бити законодавац п судија човечији, никада не би дошла до јавпог раздора са властптом природом и склоностима човека. И та,ко узрок ч>акта, да постоји савест у човеку, треба тражити не у самом човеку, не у његовој природи, већ услед безусловно обвезне моћи савести, треба н извор њезин тражити у безусловнобесконачном духу, н саобразно са њеном садржином и карактером њезина одређења, треба савест карактерисати у смислу откривења свете воље божпје у унутрашњости самог човека. Ако смо пак на тај начпн дужни признати, даје савест, која има у себи впши обвезни нравствени закон за човека и која је у исто доба откривење божанствене воље у човеку — глас божији у нама, — онда морамо уједно и то признати, да је извор нравствености онај пстп, којп и нашег богопознања и религије. (Наставпће се.)

ИЛАРИОК РОГАНОВИТц Црногорско-брдски митрополит. Написао : Дионисије Миковић, управитељ манастпра „Бање.'' (Наставак.)

итронолит Иларион пмао је и сво ^ијех мана, али су те испод обзи,"ра шугоричког суда и не могу му сметати, да га праведни суд исто рије забиљежи међу одличне српске владпке. Нека његова дјела која му се

као мане преписују, сјајне су тачке у његову животу, којима ће тек будућа историја одати достојну част; иначе, без мана је само једини Бог, — а људи се поред њих морају љубити и нрема знслугама поштовати. *