Srpski sion

С ТР . 204.

„СРПСКИ сион.«

Б р . 13.

ЈОШ НЕКОЈЕ ПРИШЈЕДБЕ НА ЧЛАНАК „У ОЧИ РАСПРАВНОГ ЦРКВЕНОГ НАРОДНОГ САБОРА, (Мисли о уређењу свешт. дотације)" У 1. БРОЈУ „СРПСКОГ СИОНА." (Свршетак.)

[;акле:

гржза то

„скучен је број свешшеника ," па ипак г. „у 2 7 2 ић," тјера све свр'шене богослове најнрије четири године да капеланишу код старих и слабомоћних пароха ? Буд је скучен број туд и опет турати на једну парохију по два свештеника, а толико и толико остављати и на даље без пароха ! Па како су се до сад пароси исиомагали? Ја држим, да и слабомоћан парох у иарохији више вриједи, него никаквога и не имати. Прије је канеланисање три године трајало, па су паметни људа увидјели, да је много, а шта сад да речемо за четири године ? Те бранже нема на свијету, код које би пракса четири године трајала (осим ваљда код адвоката ?). Ја поњам, да теорију богословску није кадар човјек док је жив изучити, ал' за ираксу богословску да требају четири године, не могу да разумијем. Кад је за друге чиновнике довољна година дана праксе, зашто толико не би било доста н за свештеника ? Шта је у свештеничкој пракси толико заплетено, да ту требају четири године веџбања? А да би дотнчни том дугом праксом показао коју класу парохије заслужује, не иде ми у главу; јер ко би га оциЈенио, кад је служио код болесна пароха, и ко би га био научио, кад његов принципал није био у снази, да врши пред њим обреде, те је кукавни капелан и опет био упућен на себе, или на учитеља и црквењака. Оваким начином још би се већма скучио број свештенства, јер доисга мало би их се отимало у богословију, кад би знали да их чекају четири године, у којима би били туђе слуге. Кад су свештеници „оптерећени породицом, па нити могу нити приличи да евоју породицу због оскудице пренебрегну," онда ће се за извјесно сваки ратосиљати богословије, знајући шта га чега по свршетку исте. Кад су свештеници „слабо плаћени као Фамилијарни људи" сад, кад је „скучен број," а како ће тек онда бити, кад на једној нарохији буду два свештеника? Сада тешко живи и здрав парох са цијелом нлатом, а како би тек морао живјети болестан или слабомоћан парох са половином своје плате, а како опет онај почетник са оном

другом половзном? Јерјадоиста не знам каква би та „сабором одређена плата" морала бити и откуда би ју капелани добијали? Пароси на II и III. класи у горњо-карловачкој дијецези имају нлаће (парохијала и сесије) 700 односно 600 Фор. ; сад нека се једном слабомоћном нароху на III. класи дода један капелан, шта ће бити од њих обојице? Отјераће их „гладан стомак у просјаке." Радо сваки свештеник слуша, да би требало, да је најмање са хиљаду ®ор. наплаћен, ал дајте начина, да се то и изведе. Лако је ци®рама по паниру рачунати, ал не иде тако и са Фактичним материјалним сгањем нашега народа. Најславније би дјело било, кад би неко пронашао начина, да се парохијал са свијем скине с врата народу. То би прави рачунџија био, који би то пронашао, па ма то било и послије 20 година, да се народ ослободи тога терета. Ал' кад то већ не иде, онда би сваки онај, који хоће да нађе кључ за разрез парохијала, требао да гледа како ће свештенству помоћи, ал' и народ да се не оптерети. Па да л' је г. „У 2 У2 и ћ и тако радио? Он удара на душу 50 новч. и одговара, да тим народ није оптерећен; а ја кажем, да не само да није оптерећен, него је и иреоптерећен. Ја мислим, да треба рачунати са већим дијелом нашег народа, са сељаштвом, које је махом сиромашно, и коме треба колико је могуће терета смањити. Г. „У 2 У 2 ић" својим разрезом сиротињу је још већма оптеретио, особито наш народ у горњо-карловачкој дијецези. Нашему је народу тежак и досадањи разрез но ралима, који је куд и камо праведнији од овога по душама. Ми волимо онда остати при староме. Јер по овоме новоме ко и оиет трпи, него сиротиња, и оиет сиротиња. Имам пред очима горњо-карловачку дијецезу, па кад ночнем рачунати по овоме разрезу, онда сиротиња подноси сав терет, а имућнији нролазе боље него икада. Четири петине плаћала би сиротиња, а само једну петину имућнији, а међу тим носједје, односно имање обратно раздјељено, јер четири петине посједују имућнији, а само једну нетину сиротиња. (Овако је у мојој паро-