Srpski sion

С тр . 404.

„СРПСКИ сион. и

В р . 26.

црква баш хоће тако, а вјештина мора учинити тако, и никако друкчије, ако хоће да направи икону за нравославну цркву. Не ваља иолијевање , не може бити иогружење, мора бити иолагање руке. Христос цар прима рдвскс* крецшт и р!зка положитж равх нд владнк^. Поклонпмо се са страхом и трепетом тој лијепој и многозначајној слици!

Довде је допирало спорно питање између мојих пријатеља. Ако сам им можда и иомогао да свој спор нраведно докончају, ипак држим да не би било право ни њпма, ни другима, да овдје престанем. Пред нама су тек главне особе иконе крштења, могло би се рећи: икона у заметку. Свакако би ваљало видјети, како ће се она развити до пунога свог облика, јер ми већ знамо да је на богојављенској икони крштење средиште , око кога су груписане представе свију оних мисли, које је црква метнула у основу празника богојављенског, и које су исказане у богојављенском тропару. Баља дакле видјети, како црква може допустити, да се те њезине мисли на икони иредставе. Погледајмо на досадањи нацрт за слику нашу. Христос стоји у Јордану, Јован му спустио своју десну руку на главу. То је крштење којим је Јован крштавао. Али крштење Христово, ново је крштење. С Јордана ће засијати благодат, која све освећује, благодат св. Духа. У Јордану стоји Син божји, који добива од Оца иотврду свога месијанства. Ступајући у Јордан Христос улази у свијет, да сврши оно због чега је оставио крило очино. Небо и земља спајају се свезом благодати. Збива се догађај необичан. Трепетгнх вмстк Предтеча. /Иоре внд-ћ н пов-ћже, 1орддн& пак козвратисл вспАта! 32 ) Уз такве околности догађају се свн они догађаји, који су спојени са богојављењем. Сви са богојављењем спојени догађаји треба да добију израза на икони крштења Христовог. Јеванђелиста је казао, да се над Христом појавио св. Дух, у облику голуба. У таквом облику доћи ће дакле св. Дух и на икону. Исти јеванђелиста ") Псалам СХШ. 3.

казује, да се чуо глас с небес^, који је говорио познате нам ријечи. Може ли то доћи на икону? Може. Црква није противна да се те ријечи наиишу на згодном мјесгу иконе. То би била најобичнија представа тог догађаја Но сликар се може довити и другом начину, да га изнесе у облику, којп ће више одговарати његовој вјештини. Чуо се глас, дакле неко је говорио. Тај који је говорио називље Христа својим сином, дакле он је ошац, Бог, Саваош. Ако сликар представи онога који говори, мјесто говора, он неће погријешити. Само та представа мора по замишљају своме таква бити, да се може разумјети, да то није коиија саме појаве, већ само допуна. А то се може учинити тек наговјештеним иоирсјем Саваоша у облацима. МаниФестација божансшва шриииосшасног добила је тиме свој израз на икони, јер ту је Отац, Син и св. Дух. Добила је израза и иошврда месијапсшва Христовог, јер Отац је за то ту, што свједочи о своме Сину. Још има да се изрази и она мисао која се садржи у ријечима цркве: икленсл Хрнсте Боже, мисао о ступању Христовом на дјело. То дјело је спасеље свијета. Представник свијетаје човјек. Стављањем груие људи на икону, на згодном мјесту и на начин, да се на њима види њихово за дивљено очекивање, добива и та мисао свој згодан израз. Као што видимо, све мисли које су у основи богојављенског празника и које оу свезане са крштењем Христовим, даду се врло згодно представпти на икони. Па нх и треба представити. С њима такође и нузгредне, које се тичу појединих околности, у којима се збио догађај тога кр штења. На нрвом мјесту обраћа на се пажњу божанско достојанство главнога лица на икони,- Христа. Појављује се ту Бог, цар небеса, који силази у воду Јорданску. И земаљски цар, кад се свијету по}ављује, окружен је слугама. Тнјем више треба да је окружен својим слугама цар небески. А ангјели су божји сл^жег.нТи д»сн, Христови пак нарочито. 33 ) Мени се чини да би анђели требали на рукама својим да држе хаљпне Христове, или ха33 ) Јевр. I. 14. Мат. IV. 6. ср. Псад. ХС. 11. 12.