Srpski sion

1Јр. 30.

тај иашј р носледљим бројевима „Враника" (6р. 80. I8' ■ 8ночели су излазитн чланци нод 5§№,натнисом „Наше свештенство и калуђерство (моводом казиене расправе ради гра7 # бежа натријархове оставштине)" у којима се писац њихов, тражеКи узроке моралном опадању свештенсгва нашег, дотакао и васпитања подмлатка свештеничког, тс на нечувен до сада начин напао на данашњу богословију и н.сне иитомце, износећи их нрел; нам и сгран свет у тако црним '»ојама, да се свако згрозити мора кад и помисли само, да она омладина, која ће за који дан да заузме најугледније место у народу, да буде чувар в^ре и морала, да буде један од најглавнијих сгубова интелигенције српске, да је та омладина тако несиремна и тако морално покварена, да се са њом упоредити може само онај пролетаријат са ћошкова. Мора се — на жалост — признати, да је о богословији а нарочито о њезиним нитомцима мало ко објективно и правично нисао. Сви до сад, који су хтели да нишу о богоеловији, полазили су са тог становишта, да треба да грде не питајући, да ли им имају речи основа и да ли се повика — која би се могла односити само на појединце — сме да односи на читаву богословску омладину. Понављамо, да су већином свп у поменутом правцу писали, али до данас још не наде теже тужбе на богословску омладину, као што је ова најновија у „Бранику." Богословска омладина пак, потпуно свесна своје нраведности, устаје ево, да се — одговоривши на ове најновије клевете — огради једном за свагда и против свију досадањих нападаја на њену част, јер је крајње већ време, да се о бо гословској омладини почне мислити и говорити онако, како она то збиља и заслужује. Остављајући унрави богословског завода, да — ако налази за вредно — одговори на оно што се ње тиче, ми у одбрану своје части ово одговарамо. Нема ни једног друштва ни завода — то и писац поменутих чланака добро знаде — које би било гако савршено да се састоји из чланова или питомаца све најчистијих и најсолиднијих; у свакој пшеници налази се и кукоља — не може се дакле безусловно захтевати ни од богословске омладине, да су јој сви чланови тако на свом месту, да се ни једном ништа нребацити не

У СВОЈУ ОДБРАНУ.*) може. Ми нпсмо тесногрудп па да тврдим", да сви богослови до једног у сваком погледу одговара ју својим дужностпма ; али одбијајући најсвечаније нападај да је сва богословска омладина такова, изјављујемо и то, да се и о манама, које се поединцима само пребацити могу, говори претерујући преко сваке мере. Писцу том зацело није никаква љубав водила перо кад је ове чланке писао. он није хтео да искрепо и пријатељски носавстује и поучи, него му је перо водила иакосг и злоба, кад се смео бацити блатом на сву богословску омлацину. и кад је — не мислећи од каквих замашних последица може бити така реч речена јавно у листу једном, нрсломио штаи над свима и нрогласио све богослове за највеће лен.ивце и најнеморалније младе љу г де. Да срнеки свет вндч каквим се речима нослужио г. писац нанадајући на богословс :у омладину и да може да свати сву тежину тих речи, навешћемо крагак извод из оног дела номенутих чланака, који о богословнма говоре. Свепггенички нодмладак — по речима г. писца — никако се не сирема за свој часни позив данашњи богослови ништа не раде, јер „ђутуре узевши немају дневно ни два (баш ни два!> сата школског рада". А ,,та беспосленост у свези са незгодним приликама за становање н храну. новлачи со''ом неуредносги ван школског живота", јер богослови „веома често држе у свом стану скупштине (ви сте их сами видели?) али не ради договора и саветовања о својем унапређењу, него да прекрате време картањем или аијанством". Па не бива то само ио становима него — што је још горе! — „још чешће бивају такови састанци у крчмама, буџацима за које проФесори (ни полиција!) не могу лако дознати". Па да бар на том све остане, али из тога настаје „ноћно тумарање", „лупање прозора и каљање кућа омрзнутим грађанима", а буде ту „и озбиљнијих ствари", као „туче буџама и бодења ножевима у толикој мери да је било и мртвих глава". (Зар и то наонако?!) Но још и то ни : е све. „Похађање крчама најниже врсте има још једну тавну страпу; то су она зазорна места, где млади људи долазе у додир (ово је већ гнусно!) са бестидним женскињама, к»је у крчми под видом келнерке или можда крчмарове сроднице срамни занат тера-

*) Иајава ова послана је свима овостраним сриским листовима.