Srpski sion

СТР. 666.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 41.

ност оснивања „општег Фонда за свештеничке удовнде н енрочад" н хтетн и мо ћи наћи начина, како да се овој прекој и неоспорној потреби што пре задовољи. Сабор би тим актом својим показао, да дужност своју савесно врши али би ујед

но решењем и само тог једног питања великих заслуга стекао. Много значи сироту утешити ! У П. (Бачка) 1891. А. Т. п а р о х.

ШТА СМЕ —ШТАНЕ СШЕ БИТИ? Пише Марковић-Ердељан, свештенички кандидат. (Наставак.)

38. броју овога листа рекао сам, |)да се и код нас много што-шта увукло, што црквено ираво најнраведније осуђује. Многи од наших свештеника који су на првом месту позванн, да новерено им стадо најсавесније образују у св. православљу. — не врше како би требало своју дужност! Јер се код њих опажа толика равнодушност и немарност нрема светој нам цркви, да већ и обичном грађанину пада у очи, а камо ли заинтересованом човеку. — Споменућемо само, како многи ни своју рођену децу не изводе на нрави пут, што је дужност и најобичнијег хришћанског родитеља, а камоли једног свештеника Је ли могао и хтео загрејати млађано срце — свога сина или ћерке љубављу ирема драгој нам верп такав немарни свештеник-отац, који свој очински благослов најравнодушније даје својој деци. да могу ступитп у светп брак са иновер нима? Могу ли имати такови младенци љубавп, ппжртвовања за своју св. веру ? А шта тек да кажем о оцу-свештенику који за љубав ма какове околности или тричаве користп дозвол^ава православном члану. да се са којом иноверном или ино верним у туНој цркви ио њиховим обредима венча? Питао се или не, осуђивао их пли не — све једно, . . . јер шхо се збило, више се не новрати; а да се у будуће тако што не би понављало, ваља имати на уму картагенског сабора 21 во правило, које строго забрањује, да деца клирика ступају у брак са неправославнима!

Ма из какове окол (ости и интереса потицао такав тужни појав не може га оправдати нишга и само је од штете друштву верних; с тога треба сваки свештеник добро да нази на то и да у будуће према таковој појавп не буде више равнодушан Нами је добро позната историјска чпњеница, да нашем народу никаква еила, никаква страна понлава не може толико да шкоди — колико рђав пример његових првака. . . . Свима нам је добро нознато, да се тим путем пајвише увлачи туђинпггнна и да је то најубитачније оружје по чистоту св. православља. . . Ио мом скро мном мишљењу држим, да баш — данас слабо уважено — свештенство треба да је луч, који око себе у ваздуху све, што је ио илућа шкодљиво, сагорева. а никако да са својим чистим пламеном кужи вавек потребни ваздух. . . . Просто, свешгеник треба да је јединица, којп ће сваког њему повереног — свагда н у свему иа нрави пут извести. Да ли ће свештенсгво признати овоме какову вредност или не — не знам ! Али толико могу гврдитп, да им у будуће.јаче ваља мотрити на овакове појаве н от клањати сваку штетну последицу о чему треба и сами да се увере из ниже наве деног мог сопственог иекуства. . . Једном нриликом чујем, да ће се неки обичан човек световњак венчати са пекоч римљанком н то још у римској цркви. Пошто је исти био мој школски друг из осно вне школе, покушам срећу да га одвратим