Srpski sion

„СИТСКИ СИОН."

Стр. 67.

Расписују се стечајеви и на те мале нарохије, раонисују се не једаред. Али залуд — нема комиетената! Сасвим је разумљиво, да иароси на боллш парохијама пеће иоТ])а;кивати лошије. То се не може ни очекивати. А свршени богослови? Изгледа, да су се уживелиу мисли, е су они само за то сврпшли богословију, само се за то сиремали за свештенички позт[в, да одмах из школе заузму иарохије боље и најбол.е. То је <1>акт, који се доказује евршеним богословима без парохија и многпм парохнјама без свештеиика. Тај ФаКт нам указује неку претензију свршених богослова, коју нотхрањује данас постојеће пм право потражпвања без разлике ма које нарохије, али, која се Иретензија ие сме, на штету нркве и народа, одржавати иу будуће. Кад видимо свршене богослове, где проводе живот, сваки на свој начин, без старања ма чијег и докле им се такав живот допада, и толики наш народ без свога свештеника, толике храмове без богоелужења, онда морамо да запитамо : иа докле тако V Нити би смело бити, нити је право да бива и прво и друго. Кад би данашље пеуређено уређење наше, имало да остане, пе би ин ностављали горње иитање,нитп бн га било вајде нотезатп. Али кад смо па ирагу урећен.а наших прквених одношаја п црквенога живота, кад на нрестолу патријарха-мнтроиолита видимо светог Патријарха Георгија, иуна бриге и старања, са високопреосвештеним епиекОпатом, да се живот напге овострапе нркве консолидује у])еђеп,ем сталним, здравим и целиеходним, — онда то ииташе поставл.аио и с вол.ом а и у вери, да ће добити и од- ; говора, после којега се таква пнтан.а иеће више ни постављатп. Узели смо на себе и ту иеодол.иву дужност, да ппшемо о тој немнлој нојави малих парохија без свештеника. 0 њој треба рачуна воднти; она се мора сузбити. То нам налаже љубав к цркви и народу, која пе дозвољава, да и једап атом, ! што је сриског и п])авославиог, оставл.амо случају за пљен, а која нае ономип.е, да се за сваки постарамо, о свакоме водимо ]»ачуна н пружимо му све, што му треба, да се развија, јача и одржава,

Морамо љубити „мале", да не изгубимо и „велике." И зар те ман.е нарохије нису део парода нашег, зар верни у тим малим парохијама нису рођена деца св. наше цркве? Зар за то да их напуштамо и заборавл.амо као иасторчад, ј ер су у спротињи п малобројнп на своме огњиш ту ? Ово емо питање намерно иоставили. Наглашујемо га. И ради свршених богослова и ради „отаца", који ће на будућем сабору имати да реше и судбу ових „малих." Ради богослова, Сваки, који се одаје богословекој науци и спремању за свештеНички иозив, требало би да буде са собом на чисто, да ли је његова љубав нрема томе иозиву тако јака, да неће малаксати ни нред перспективом, коју му пружа п мала парохија. Требало би да буде иснуњен и осећајима нраведности, нриродности и пот])ебе, да се малим заслужује веће. И онда за цело неће наше пеке свршене богослове ])аспнњати неоп])авдана нретензија, на парохије само велике и веће, него ће их снажити уверење, да смо дужпп послужити цркви и народу и онде, где је 011 случајем у маломе броју, на п у сиротињи. Тиме се тге каже н не захтева од њнх, да у почетку свога свештеннчког звап.а врше то звање без материјалних за то услова, и да живе без услова за живот. А да се то не захтева, нека буде томе доказ н ово, што ћемо рећи. 1\олико смо исиуп.ени идеалпим иојиман.ем свештеничког нозива и дужностн вршења истог, па њиме апострОФнралн богослове, тако исто рачунамо и еа реалношћу. Рачунамо на првом месту еа дотацијом, коју мале иарохије, а, особито VI. п V. разреда, дају свештепику. Рачунамо н са осталим певол.ама, које су скоичане са зва ■ п.ем у таквим нарохијама, које су обично без нарохијскпх домова. На то смо горње питан.е поставили и ради сабора иаш е г. 11>ему се сад обраћамо; п.ему имамо да ка;кемо ово: Појава, да ее еве више умиожавају парохије без свештеника и да ее залуд распнсују стечајеви па те иарохије, има евој узрок у јадпој дотацији и у оскудицн иа-