Srpski sion

С тр. 414.

„ОРПСЈКИ СИОН."

В р. 25.

име и рад до смрти, кад досније иод вјешто и благодарно иеро, биће историја времена. свога." „Ади у тој, свога времена историји, биће заједно и жалосна историја учнтеља најизврснијег — а неразумјевеног; српске цркве ирвосвештеника најученијег — а неуваженог; иравославља и родољубља проповједника најречитијег — а неиослушаног ; књижевннка најкласичнијег, а од наших, и ширењу књиге народне посвећених друштава — ни најмањим вјенчићем данас непочашћеног; мецената најзадуншијег — а нештиманог (!); јерарха великог — а достадужно нецијењеног ни овдје у Пакрацу, гдје је он свима и свакоме служио толико, и сам себи боловао нуних десет година дана" ,,Ал' то је све морало ваљада да буде' тако ; „да ск 8 дггса " и иа њему „писанје: ко скоа пршде, и скои его непрГАшл". . . . Што је реткоет, а што је и опет доказ величине ТеоФанове и истинитости његовог говорничког дара, то је она догробна духовитост ума, појетични иолетдушеи нестишана бујица осећаја За 40 година није цопустио, ни ослабио, а некмо ли малаксао. Какав је ночео, такав је и свршио, ал' у свему још јачи, још силнији 0, зашто

нису таквп људи бар и у земаљском животу вечнога века! „Нроиоведппк" ТеОФаиа Живковића* сија данас у нашој књижевности светлошћу, иред којо.м сваки — којн је за то способан — мора скинути каиу, а на којој ће се сваки православан Србин загрејати н одушевнтп за православље н за Српство; на којој ће многи многу истину нашег народно-црквеног автономног жнвота познати и научити; на којој ће многи наш проповедник моћи научити како проповедатн треба ТеоФан Живковић подигао је сам себи епоменик, велик, да га свако видети може; вечан, да га нико оборити ни умалити неће. . Али, ми му имепу и спомену желимо још, што п оп зажели учнтељу своме: „вјешто и благодарно неро". А ми се бојимо, да му се имену и спомену невештином својом нисмо неблагодарно огрешили. Ако смо, опрости нам, врли поборниче п војниче православља, опрости нам, — велики Србнне! У очи Духова 1892. Јован Јеремић, парох.

(Свештенички зборови) поједшшх протопресвитерата, који се до сад изјаснише за свештеничко удружење јесу — у Архпдијеиези: карловачки, митровачки и вуковарски; у бачкој епархији: жабаљски новосадски и сомборски; у темиигварској епархији: арадски, вел. кикиндски и темишварски; у вршачкој епархији: панчевачки и вршачки; у горљо-карловачко .ј епархији: будачки и петрињски. Против удружења се изјаснише: земунски и ст. бечејски. Из пакрачке и будимске енархије до сада немамо још никаква извештаја о одржаним свештеничким зборовима — но надамо се и отуда скоро повољним гласовима. Ношто се већ толшш протопресвите-

рати изјаснише за остварење свештеиичког удружења, тоје данас већ иа дневном реду питање: кад и где да се држи велика свештеничка скупштина, која би имала извести организацију свештеничког удружења!? Па како је данас већ настунило доба највећега пољскога рада, којим су где што и сами свештеници заузети, то по нашем мишљењу — велику свештеничку скупштину у скором времену и у опште при овнм највећим летњим врућинама не би требало држати, већ би држање исте скупштине требало одложити за месец август, или баш и септембар, како би се дотле још боље измењале мисли о свештеничком удружењу и о нацрту правила за исто удружење. — Што се пак тиче места, ми смо тога мишљења, да би