Srpski sion

С тр . 402.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 25.

у цркви и у иароду (сигурно као — иаетви само); те ако иаши свештеници не буду из соиствене побуде и по својој свештегагакој савестп п дужности тачно вршили све опо, што пм као црквеним пастирпма и учитељима, као грађапима и родољубима и као Србима (зар и о тим дужностима говори кап. право и пасторалпа ?) и искреним пријатељима своје цркве и парода чинити ваља, — неће их богме (браво!) ни „опште удружење" иоправити. Јер ако се свештеиик не буде обзирао на свој свешт. иоложај, ако не буде у вршен.у својих дужности нрезао од своје савести, .... нужна рачува водио о стрбгим цркв. прописима и надзору свога дијецезана и контроли претпостављених му власти, — зацело ће му онда у његову животу, владању и званичењу још ман.е импоновати ма и оншти скун удружене, њ ем у равне б р аћ е. 3.) Јер код нас је било разних удружеп.а, па ни једно није ностигло истакиуте сврхе, иего су обично сва носле кратког вегетирања угинула. 4.) Јер свештеничко удружелке у Србији не иоси такођер оних благодатних (?!) нлодова, који су се од њега очекивали. 5.) Јер ии у погледу чл. 3 тач. ј. удружење такођер нема никакве важне улоге. 25 свештеничких заступника иа нар. цркв. сабору знаће и дужии ће бити и без иницијативе удружења цркв. иитересе застунати, кад и онако по садашњем „саборском устројству" изабраие посланике упутство њихових бирача не веже. 6.) Јер се у удружења обично групишу нојединци из таквих сталежа, који иемају онако строго нрописаних и одређеиих правила и дужности и не стоје под онако строгим надзором и дисциилином, као што је то случај у свештеничком и војничком сталежу, где се еве мора по утврђеиом проиису и под строгим падзором закона и власти обављати. 7.) Јер кад би свештеничком сталежу ошпте удружење неопходно нужио било, оно би се образовало осим Србије иу осталим иартикуларним православним црквама. 8.) Јер, крај енергичне и меродавие ииицијативе св. патријарха и архијерејског

синода и п.ихова сиоразума са нар. цркв. сабором у свима главнпјим (која су то а која иису?) питањима иаше цркве и свештенства, постаће ииицијатива свешт. удружења излишна. 9.) Територијална обсежност митропо-. лије, сиромаштво већине свештеника и пемогућпост остав.љања парохије, те последице свега тога. I. Пре иего тпто уђемо у нретрес ових разлога иротив уДружења, нотребно је, да на адресу израженог у збору Фенечком чуђења, „што се ннсу поједини нротопресвитератски зборови претходио упитали: еда ли оин у начелу нристају, да се опште удружење свештеннчко образује, па да су се тек онда донели нацрти за правила општег удружехка", рекнемо са своје стране ово: Нека браћа, водећи рачуна о томе, да се у свештенству, већ од дужег времена, нојављује тежн.а за удружењем нашег свештенства, а покретаии и сами том тежњом у неодољивом осећају потребе тога удружења, учинише први скромпи корак код Н>егове Светости, као врховне црквене поглавице своје, ради остварења тежње за удружењем, Његова Светост преузв. г. патријарх — као пријатељ и заштитник сваке узвишеие мисли п племените тежње, иошто је п сам покретач такових тежња, дозволио је, да у програм „Српскога Сиона" уђе и рад на свештеничком удружењу, и да се у листовима „Српскога Сиоиа" тај рад отночне и око њега ирионе. Почело се писати, са очекивањем, да ће у писменом том раду узети учешћа брзо сва она браћа, старија и млађа, која су на такав рад позвана, било у аФирмативном, било у негативиом иравцу. Хтело се тим путем соидиратн расноложење свештенства према нитању удружења. Писало се неколико нута и тако рећи изазнвало нисање других Али, — — — ћутало се^ ћутало и опет ћутало. . Познавајући, личним осведочењем, у већиие свештенства добро расположење за удружење, расуђујући ћутање у „Срнском Сиопу" или са гледишта ћутљивог одобравања или са страпе комодитета и обазривостн, да не рекнемо што друго, ирешло