Srpski sion

Б р . 25.

„СРДСЈКИ СИОН."

Стр. 409.

јаршије, да би се избегло самовољно располагање иатријархово, а тако исто ирипадало је синоду право избора и збацивања иатријарха. Уз то је било узакоњено, да турска влада може само онда збацити натријарха или иовога утврдити, кад о томе добије Формалпи предлог синода. Уједно је узакоњено, да расходи при бирању новога натријарха не смеју премашати своту од 40.000 пијастера (око 35.000 Фор.)*). Све те уредбе Самуилове добију потврду од султана МустаФе III. Својом реФормом постигао је, како се види, Самуило то, да се је турска влада сама одрекла самовољног располагања иатријарашким престолом и огромнога данка од стране патријараха. Грамзења за патријарашким престолом, пошто је био установљен одређени поредак при избору патријарха, требало би да је нестало; црквена управа требзло би да се услед преустројства синода променила на боље. И заиста, реФорма Самуилова могла би уродити тим добрим последицама, да је он имао силе, да ју потпуно примени у нракси, тако, да јој турска влада и Грци па свагда остану верни. Но иа жалост, тога не беше, — а услед тога и уредбе Самуилове не произведоше битних промена у црквеном животу. Међу другим Самуиловим пословима, важне су мере, које је предузео ради отплате патријаршијских дугова и нокушаји, који донекле успеше, да стави цариградскога патријарха на чело свију хришћана на истоку, не само у грађанском, него и у црквеном одношају, те да му се потчине све самосталне автокеФалне цркве. Дугови иатрујаршије, за које је Самуило приметио, да су тежи од египатских пирамида, силно су га мучили. Ради њихове

*) Ову своту смо ставили према ондашњој новчаној вредности; дочим та свота лијастера данас износи од нрилике преко 3000 фор.

отплате иозове све епархијалне епископе, који се при ступању на катедру обвезиваху, да ће уплатити пзвесну своту дуга, а до уплате да ће плаћати интерес. Пажње, да се цариградском престолу потчине автокеФалне цркве, настале су услед давнашњега положаја цариградскога патријарха у реду осталих патријараха и његова велцкога зиачаја у грађанском погледу код турске владе. Те тежње појављиваху се и у пређашњих патрпјараха; но Самуило се први решио, да их на делу оствари, између осталога и са том цели, да уведе строги поредак управе у автокеФалним црквама. Тако је 1766. год. са својим синодом изабрао и посветио антиохијскога и александријскога патријарха без икаква договора са ове две цркве. Но инак те цркве не остадоше Цариграду потчињене. Али тако ие беше са автокеФалним архиепископиј ама: п е ћ к о м патриј аршиј ом у Србији и охридском архиепиекопијом у Бугарској. Користећи се разним ириликама, Самуилу је пошло за руком, да ствар тако удеси, да су по жељи синода, а по наредби турске владе год. 1766. пећка патријаршија, а 1767. охридска архиепископија биле Формално потчињене цариградском патријарху. Најпосле о Самуилу ваља још и то казати, да је био ревностан борац за иравославље, против латина (на острзу Хијосу 1766 г.) и покровитељ духовне просвете. Год. 1768. буде Самуило збачен синодом с катедре и то силом оне власти, коју му је сам Самуило оставио. Као главни разлог свргнућа наведена је његова претерана строгост. Год. 1772. заузме он но пруги пут патријарашки престо, и остане на њему неколико година, а за тим буде опет збачен као тежак и сувише строг човек. Повукав се на острво Халку, проживи Самуило тамо све до своје смрти Г780. год.

(Наставиће се.)