Srpski sion

С тр . 664.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 38.

мени сви, који се трудите и који сте оитере&еми, и ја Ку вас одморити и паћи Иете аокој душама својима (Мат. XI. 28. 29.). Као духовник буди отац, лекар, учитељ, судија. Ни у једном од ова четир обележја не одбацуј слободе своје, која има велпку илату. јер ти је триљење од иотребе, да вољу Вожију свршивши, иримиш обеКање (Јевр. X. 35., 36.). Рекох: буди А. Отац Не одвраћај се негодовањем од покајника, ма он био и велик грешник; боље је да га примиш љубазно, тихо и благо. Тих човек је сриру мелем (Прич. XIV. 30.). Ако ти који кад год можда незгодаи дође, може, духовниче, у исти мах бити најбољег душевног расположења, каквога касније не ће имати. А може се догодити, да ће онај, кога ти одбијеш, или за други нут позовеш, без исповести умрети, или ако је и жив, наљућен оним твојим одбијањем не ће се више ни хтети исповедити. Крепке озлоједисте трудом, влашИу их укореете и иоругом, и расаршташе се овце моје (Језек. XXXIV. 5, 6). Нарочито прос.те, малоумне и незналице, кад се кају, саслушај стрпљиво кротогиЛу и тишииом Христовом (к. Кор. X. 1.), да ревност задобије људе пеуке (Иса. XXVI. 11.). Не прекидај им речи без праведног узрока, а својом брзоплетношћу ниношто их пе нринуђуј на ћутан.е, да ти се не рече: За што није залечена рана људи мојих (Јер. УШ. 22). По речи Златоустовој, свештеници бивају често суђени ие за своје но за туђе грехе. Не дај нигда знака речју, уздахом, махањем главе, или подобним чим, да у исповести замераш у такој мери, да се тим душа покајникова од жалости стегне и не усуди се открити остало. Исарављај духом кротости. (Гал. XI. 4.) Због тешких и песмишљених грехова не презри покајника, јер нема греха, који учини један човек а да га не може и други учинити, осим ако га не задржи оиај, који је створио човека. Нико није благ, само један ЈВог (Мат. XIX. 17.). Многи иоквареног ума (Римљ. I. 28.) не долазе на исповест доста спремни и расположени. Таке ти ваља зиати спремити

ревносно, благо, стрпљиво. Ако узмораш којег отиустити, то употреби начин тако благ, да срце покајниково зажели опет доћи к оцу свОме духовноме. У том иостарај се, да се иокаЖ"ш иоштен иред Вогом (к. Тим. П. 15.). В. Лекар. „Узимај у обзир каквоћу греха и како је расиоложен онај, који је сагрешио, и ирема томе нружај онаке лекове, какви за коју болест требају" (Трул. 102.). Григорије Ниски умује о том опширније овако: „Као што је лечења тела нељ лечничкога искуства једна н то, да се поврати здравље болеснику, а видови лечења су разни, јер према разлици иевоље у свакој болести употребљује се згодан иачин лечења: тако и код душевних болести према множини и разповрсности патња неопходно је и различно лечење, које ће одговорити невољи и тиме је лечити." Вешто разликуј рану од ране (е. Мојс. XVII. 8.), слабост од злобе, поновљеп пад од уобичајеног, да иначе због иевештпне своје не учиниш што не ваља, (Римљ. I. 28.). За то испитај, колико иокајник познаје закон, колико подлежи нороцима који су ком добу обични, а тако исто пази, да не затаји какав порок, који се обично сакривају. Духовнику се урачунава у велик грех, кад само саслуша исповедника, па, чим наброји грехе одмах га и разрешава и отнусти без икакве опомене и савета. Мудро испитај, какву и колику је покајник имао корист од пређашњих исновести, т. ј осећа ли се умиреним, кад се сети пређашљег свог живота; није ли можда затајио који тежак грех; је ли падао више пута у један те исти грех, па се штје иокајао и по ново исповедио грехе своје. У последњем случају, који је најчешћи, бише исповести безуспешне због недостатка праве скрушености, те се имају сместа поновити, да се не би безаконим исновестима придодало ново безакоње. Ако је корисно и потребно предузети исповест општу, позови исноведника, да ти исповеди све грехе нове и старе који му душу терете, и номажи му марљиво, упућујући га, шта треба да ради. Велик је и благодетан учин таке исповести; њом