Srpski sion

Стр. 700.

„СРЛСКИ СИОН."

Б р . 40.

Можно, да друга. па и старија браћа о истој „уредби" ништа не проговорише, ништа о њој ие приметише из разлога тога, што они „предложену уредбу" у целини прихваћају; но ја исту „уредбу" овакову, каква је — прихватити све да хоћу не могу, ако нисам рад, да — тако рећи — дођем у опреку са самим собом; „предложену уредбу" у целини прихватити значило би од моје стране: одрећи се својих речи, одустати од своје жеље. (Види: „С. С." 1891. год.: „0 општем фонду за свештеничке удовице и сирочад" бр. 24.-28.) У 26. броју „С. С." пр. г., анастрани 411-ој напоменуо сам, да статути удовичког Фонда у архидијецези одређују, да само удовице, односно сирочад оних свештеника потпору, односно мировину из истог Фонда уживати могу, који су не само цео улог уплатили, него који су још после уплате три године дана живили; дочим удовице и сирочад оиих свештеника, који су цео улог уплатили, али су пре навршене три године дана умрли — потпоре не добијају, мировине не уживају, него им ' се враћа уплаћени улог, са којим ће дотична удовица, извесно сироче нрву годину даиа још и које-како провући и проживити моћи; а за даље? — остаје им просјачки штап, или у бољем случају туђа милост! Разуме се, да овом и оваком одредбом цел свештеничког-удовичког Фонда постигнута није а и не може бити; јер поред свега тога, што постоји свештенички удовички фонд , ипак ће бити не само једна и једно, него и више незбринутих удовица, напуштених свештеничких сирочади, а овамо је цел свештеничког-удовичког Фонда баш та, да тога нема, и тога не буде. „Предложена уредба" саборског одбора пошла је у овом погледу једним кораком у нанред, окренула је на боље. Овако гласи §. 14.: „Ако који члан нре једне годипе од дана уплаћеног улога умре, повратиће се заоставшој удовици, односно сиротанима сав уплаћени улог, али без нрилога и камата." ' Дакле: док се. но статутима удовичког фнмдн у архидијецези, иште, да неко

свештено лице три године дана после уплаћеног улога живи, па да му заостала породица мировину уживати може — дотле се, по „предложеној уредби" саборског одбора, захтева само једна година дана: свакако окрет на боље, корак у напредак. Оваковом одредбом — без сумње знатно је приближена граница, докојетреба неко свештено лице у животу да доире, па да му удовица, односно сирочад његова по смрти му збринута и ухљебљена остану ; знатно је скучеи и смањен број незбринутих удовица, неухљебљених свештеничких сирочади. Да, знатно је приближена граница, знатно скучен и смањен број. То стоји. Али и граница још стоји, још није уклоњена, још није утрвена! Број напуштених свештеничких удовица и сирочади знатно је скучен и смањен, но само скучен и смањен, али збрисан, уништен — није! А то је желити, за тим је тежити, да тога броја, нема и не буде. Па кад је већ саборски одбор својом „уредбом" ишао за тим, да број незбринутих свештеничких удовица и сирочади скучи и смањи : није ли зар онда чудновато, да и тај скучени и малени број несастараних свештеничких удовица и сирочади збрисати не хтеде? ! Или зар то беше немогуће? Истина, издао је саборски одбор неку одредбу и у погледу оних свештеничких удовица и сирочади, којих су мужеви, односно очеви пре навршене године дана умрли. „Предложене уредбе" §. 22. друга алинеја гласи : „. . . ако би се по времену приходи овога завода знатно повећали, моћи ће управа, на предлог еиархнјске власти, ио околностима и потреби, постојеће мировине и припомоћи повис-ити, као и милостиње делити у границама ове уредбе." Но као што видимо и чујемо, удовице и сирочад оних свештеника, којн су пре године дана умрли — збринути су условно: „ако и т. д." А кад то „ако" не буде, тад се но себи разуме, да о њиховом састарању ни речи бити не може. Но узмимо повољнији случај. Испунио