Srpski sion

В р . 43.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 731.

тављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и иамсрама срдачпим." (Јевр. IV. 12.) Брло је корисно за пастира да прикуии и држи у приправности такве одабране изреке из св. писма, да би их могао при својим посетама остављати као дар у домовима својих парохијана, додајући им нонека објашљења и практичне иримене из живота. Библијска слика сејања семена, бацања његова на свако место, у свако срце, врло је подесна и поучна у згодној прилици. Па пека понеко семе и пе узмогне ухватити корепа и погине: није ли зар било такових случајева и код самог великог Сејача? б.) Задобијање иоверења међу парохиј анима. Пастир, који се јавља с поучном беседом пред својим парохијанима само на прквеној катедри у недељне и празничне дане, изгледа им још некако туђ човек, а не блиски нријатељ; могу му се дивити, могу га уважавати, но не љубити, јер да се створе што тешњи, сродиички одношаји између пастира и парохијана, иште се да се у те одношаје улије

новерљивог, личног карактера. Само посећујући нарохијане у њиховим солственим домовима и имајући живо, усрдно учешће у њиховој нади, жалости и радости; радујући се с онима, који се радују, и тужећи с онима, који плачу и тугују, — свештеник мало по мало ностаје човеком, коме парохијани поклањају своје поверење и кога љубе као свога рођеног. Сваки га гледа као свог лпчног друга и нријатеља. Парохијани, видећи да се он искрено интересује за њихов живот и да не показује никаквих самољубивих тежња у одношају с њима, почињу га предусретати с нуним поверењем. Свештеник је дужан да употреби еваку згодну прилику, да што више долази у додир са сваким својим парохијаиином, да би тако задобио њихову љубав на општем земљишту светских одношаја, и користећи се том љубављу, да утиче на њихов религиозно-морални живот. Парохијани се слободно и во.ђно обраћају к таквоме настиру у свима својим религиозним нуждама и иевољама. Но они то не чине, ако добро ие познају свога пастира. ће се.)

ЈОШ ЈЕДН0М „о општем фонду за свештеничке удовнце и сирочад." (Свршетак.)

По да узмемо

оаш и онај — по мировински фонд — најгори случај, иа име да је Сава умрво одмах после уплате улога, и да би његова удовица за цело време уживања мировине иримила 200 Фор. више од удовице Стеванове. Па је ли право и за ту и толику своту одбити удовину Савину, не дати јој мировине, него ју оставити да се нотуца од немила до иедрага и тиме да срамоти не само образ и сталеж свештенички, пего и име народа нашега? Је ли и то тако страшна и грдна свота, е прети мировинском Фонду пропашћу и уништењем?! Ако се већ хоће да ноставља извесна граница, онда је за фонд свакако боља што даља граница; с тога и могу нре да нојмим и разумем па и одобрим одредбу ста-

тута удовичког Фонда у Архидијецези, која иште живот од три године дана, па да се удовици, односно сирочадима извесног свештеника мировина и потпора издавати може; јер се том и таком одредбом у најгорем случају, за три године преко 500 Фор. уштеђује; дочим „предложена уредба" у том случају само 200 Фор. уштеђује. А ако су опет били какви важни разлози — без сумње човечански, братски и хришћански разлози — који су саборском одбору саветовали, да границу сузи, са три године на једну годину дана сведе: то ти исти разлози још силније и одлучније захтевају од саборског одбора, да ту уску грапицу са свим уклони и уништи, из разлога тога, што се у овом случају издавањем мировине и потпоре породицама оних