Srpski sion

Стр. 770.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

поспеишо, т. ј. духом православие пркве • задахнуто, а духу српског православног народа верно, и по томе на нравди и потребама нркве наше и народа нашег основано, а при томе у свему складно и са државним ниљевима, који нам као верним синовима ове отаџбине тако исто на срцу леже, као и благостање наше цркве и школе, — оноћебити са свих страна вољно и радосно прихваћено и поздрављено, и важиће за дуги ииз година као једно од највећих јемстава за правилаи ток нашег црквеног и просветног живота, и за очуваље и ојачање наше верске и моралне снаге, а за осигурање народног нам живота и оистанка; — а ако резултат нашега рада не буде имао на себи тога обележја, он не ће довести прквени и просветни живот наш у редован колосек, него ће га и даље оставити изложена опаспнм нотресима, који су га — са садашњих незгодних уредаба — и до сад заустављали у његовоме развитку. Жарка жеља целог народа нашег, да види већ једном окончано уређен.е свих одношаја своје народно-прквене автономнје, да види довршену зграду народно-прквеиог устројства цркве и школе своје, која се ево већ више од двадесет година гради, та жарка жеља, где да нађе јачег и јаснијег одјека него у срцу предстатеља цркве, и у срцу његових изабраних застуиника?! Та управо с тога, што смо сви ми, који смо овде сакупљени, том истом тонлом жељом проникнути били, и што свесни бијасмо и знадосмо, да испуњење ове жеље нашег народа зависи у првом реду од нас и нашег рада, — бијаше у часу, кад се оно концем месеца Априла 1890. године овде растадосмо и у вас свију преосвештена, частна и иоштована Господо, исто тако као и у мене тврдо уверење, да ћемо се што скорије, можда још оне године опет овде састати, да нриступимо законотворном раду своме — и при свем том ево се до данас не састадосмо. Шта бијаше узрок томе закасњењу, даиас је свима јавно. Само неразборита жестокост страначке борбе или можда неоснована лична срџба, могаше мени подметати иеко тобож' непријатељско располо-

жење према славном Сабору, односно злу намеру, да што дуже снречим рад славног Сабора. Ја се никад нисам туђио баш рада са сабором нашим, којега положај у организму наше овопредјелне нркве за тако важан сматрам, и којега до сад стечене нрерогативне искрено уважавам и иоштујем! (Бурпо: Живио!) Није дакле до мене стојало, да се славни Сабор што пре сазове, него је то зависило од других важпих околности, а поглавито зависило је од природног, припремног рада оних саборских органа, које је закон и које је славни Сабор на то нозвао, да тај припремни рад обаве. А тај нрипремни рад славног Сабора бијаше огроман. Бођен уверењем, да ће уређење наше народно-прквене автономије само онда бити цјелисходно, и да ће само онда одговорити сврси својој, ако буде у оном нравцу изведено, како сам напред рекао, — саборски је одбор предузео големи иосао, да начини једну органичну Уредбу, којом би сви одношаји народно-прквене автономије по једним и истим начелима и нрема оправданим захтевима оба црквена Фактора, којима по закону, традицији иаше нркве и постојећим, на закону и традицији основаним уредбама, принада црквена власт, а то је: јерархнје и народа — уређени били. И он је тај посао по дугим и свестраиим саветовањима, каква приличе важности тога предмета, концем године 1891. свршио, и свршивши га, онерате своје Одбору Петнаесторице славног Сабора на даљи иретрес и установљење предао; а нотоњи одбор прихвативши и од своје стране смисао о једноставном, оргаиичном уређењу свих послова пародно-црквене автономије, подвргао је операте саборског одбора зрелом саветовању и устаиовио је предлоге своје, којп ће се славном сабору поднетн. Један ноглед на опсежност операта, како саборског одбора, тако и одбора петнаесторице довољап је, да увери свакога, да би се таки и толики посао једва п могао за краће време обавити. А чим иосао довршеп бијаше, ја ии часа не почасих, да