Srpski sion

С тр . 834.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 48.

1868. уживали автономију и за црквене и за школске послове и за закладе, које се на то односе Суделовали су и световњаци у тој автономији, само у мањој мери иего данас. Није та автономија била ни лоша, фондови су основани још у нрошлом столећу и ностојала је асистенција Фондова, у којој је било и световних чланова. Гимназије су основане пре 1868. и уирављане су но патронатима, у којима је било н световних чланова. Постајала су и „благочестива оншчества", у којима је било и световњака. Све су то биле автономне установе, које су се саме уређивале и саме унрављале. Зак. чланком IX. од 1868. и хрв. слав. законом од 14, маја 1887., дато је само право и конгресу, томе ио старом обичају састављеном представништву срп. правосл. народа свештеничког и световног реда, да се нериодично састаје и црквене, школске и закладне послове самостално уређује и по својим органима управља. Тако је дошло, да ми сада имамо два врховна тела за уређивање наших црквених послова. Стародавни синод за вероучевне, свештено-службене и управне послове духовне нарави, којему је иериодичност установљена у канонима и који треба по канонима да се састаје сваке године барједанпут; новији конгрес за управне послове световне, снољашње нарави у цркви. којему је периодичност установљена у зак. чл. IX. 1868. и у хрв. слав. зак. од 14. маја 1887. и који се по саборском устројству треба да састаје сваке треће године. Под автономијом се нашом дакле разуме власт, која нашим врховним телима, синоду и конгресу припада, да нослове наше цркве, школе и заклада, самостално уређују, расирављају, решавају и по својим органима управљају. По мојем мишљењу су синод и конгрес координирана тела, јер је свако од њих у своме кругу рада, врховна власт у нашој цркви. Повући линију између једног и другог тела, то је у осталом задатак, који има да се реши, то је задатак, који ваља да се сиоразумом између јерархије и световњака реши, иа да буде правилног развитка и напретка у нашој цркви. Да видимо сада, да ли се у основи одбора петнаесторице напуштају стечена наша автономна нрава? Садржај саме основе доказује, да ми не напуштамо никоја стечена нрава наше цркве према Фактору, који је изван цркве, према држави.

Предложеном основом иде се баш за тим, да се остваре и утврде стечена права наше цркве прсма држави. Досада нам је државна власт крњила законодавно право, јер нам је октројисала поједине одредбе у постојећим уредбама, досада нам је државна власт крњила управно право и судско нраво у црквеним пословима, јер ако се ко против решења врховне наше автономне области обратио врховној државној власти, нпје се ова ограничила, да вршећи право врховног надзора, укине решење и позове врховну автономну област, да ствар на ново реши, него је и сама изрицала — коначно и нравомоћно решење. Предложена основа одбора петнаесторице искључује такву ингеренцију државне власти у наша автономна права, с тога се том основом не напуштају стечена автономна ирава, него се та права баш напротив утврђују нрема државној власти. Уређење наших међусобних одношајау самој цркви, нодела рада између свештенства и световњака у самој цркви, то су такве унуташње ствари, које треба у духу наше цркве удешавати и које се могу према потребама и по стеченом искуству мењати. Господа на иротивној страни погрешно се позивају у том погледу на покојног Фрању Деака, који је рекао, да се отета ирава могу временом повратити, али права која народ сам напусти, да су за свагда изгубљена. Он је то рекао за права угарске државе према другој половини државној и нрема укунности целе аустроугарске монархије. Унутрашњи иослови у угарској држави развијају се и мењају. Кад би угарски сабор поступао како овде господа са протнвне стране говоре, онда се неби постојеће стање у Угарској никад у прилог народностима променити могло, јер би по тој логици сабор угарски требао да каже, постојеће стање, то су стечена права, која се напустити нити нреиначнти не смеду. Ми иризнајемо умесност Деакове изреке у ногледу наших автономних ирава према државној власти, али смо у исто доба увер^ни, да наши унутрашњи автономни послови треба да се према нашим потребама развијају; ми смо уверени, да постојеће устројство органа у нашој цркви не одговара више нашим потребама и да они хоће застој у нашем црквеном животу, који од тога устројства не ће ништа да попуштају. Ну још се морам обазрети на један веома