Srpski sion

Б р. 3.

„СРНСКИ СИОН."

С тр. 45.

бав најлепша услада хршпћанскога срца, а надам се бол.ем и сретнијем животу. Мени је гроб само колевка лепшега живота, и вечитога блажснства. Кад овако мислим, није нужно да кажем, колико желим, да нанг црквени живот овим уставом добије нову ноуздану нодлогу за свој даљи и успешни развитак. И ја желим од свег срца да се не зграда, него као што рече пресветлн барон Јован Живковић, брод нашег народно-црквеног живота оправи. Оградимо бокове томе броду нашем панциром љутога челика, вргнимо му на јарбол знамење наше свете вере, наш нравославни крст; извисимо нуз катарку нашу тробојницу, са грбом српске митрополије; поверимо јадра тога брода наше цркве родољубивој јерархији, као стручним морнарима, а тимон предајмо у снажне и веште руке архијерејскога синода, па кад сви ми, који смо на палуби тога нашега брода прионемо сложно уз весла и једногрлице прикликнемо Бога и св. Николу онда се не бојмо ни буре на пучини, а некмоли вала морских и времена непогодних. (Тако је! с деснице.) Споразумимо се, господо, у своме рођеном и великом интересу, док је још времена и повољних прилика: да можемо успешно средити сав носао око уређења нашега народно-црквеног живота, да нам потоње кајање не буде веће и горчије од садаљега. Ко гледа странке и њихову љуту борбу у овоме нашем сабору, томе падају на ум речи игумана Сте®ана из Његушева „Гор-

скога вијенца"; јер овако, као што је данас у нае 7 сабор је наш занста: ...... састав паклене неслоге. У н> ратује човјек.са човјеком. Нико срећан. а нико довољан Нико миран, а нико спокојан!" Помислимо само на народ свој, коме треба да су црква и школа наша две снажне руке, којима ће одбранити. не само свој оистанак у овим крајевима, него којима ва.ља себе да унапређује и умно и морално, н физички п материјално. Сложимо се, па ћемо се снасти; опстаћемо и наиредоваћемо, као православни Срби од јако, већма него до сада. Примимо овај иредложени устав и подигнимо помоћу његовом све оне установе, које су нам нужне као кора хлеба. Нећу, да помињем друге установе, него вас подсећам: да ми деце своје ради требамо добрих и напредних школа, основних, средњих и виших. Школе те треба да ваепитавају децу нашу у духу наше свете православне вере и миле српске народности, да их напајају и моралном и умном снагом за борбу у животу, и кад и та снага, као свака људска снага, не буде довољна, нека нам се деца наша склоне у своју свету цркву, те да у њојзи нађу мирно и тихо пристаниште, да притеку Богу своме, да вером у Бога стеку љубав и наду, а тиме души својој мира и спаса! Сложимо се, спасимо се! (Живо одобравање.) Примам предложени устав за подлогу подробне расправе онако, као што га је израдио и предложио одбор петнаесторице. (Живо и дугорајно одобравање с деснице. Говориику честитају).

9 ,

1.8 I ® И К (-)-) („Како се штују наредбе".) Под овим насловом доноси „Бачванин" у своме 1. броју од ове године ову белешку: „Пре две ^одине, када је покренут „Српски Сион", као з/аничан лист српске митрополије, издата је нааедба, да све опћине имају своје огласе и стечајеве расписивати у званичном органу, п опћине то чине, али има неких манастиреких настојатеља, који своје огласе никако не дају у „Срп. Сион", а још мање у које друге српске новине, него са-

мо у мађарске. Ово прибележисмо само, да се зна". — Али ми, по овој белешци, још не знамо за те манастирске настојатеље, који то раде, а сумњамо да и има такових, с.ве дотле, док нам се не каже: који су то. „Бачванин" би нас обвезао, кад би нам то саопштио — а ми бисмо њему на то саопштили, да и све наше цркв. општине не чине све по наредби, јер има их које обилазе званични орган, па траже искључиво партајски — а н то није ваљда по наредби!