Srpski sion

Бр. 4,

,СРИСКИ СИОН."

Стр. 51.

Одговорите ми на то, благочестиви Христијани, да знам како је у свему томе код вас, на да ми је срце мирније, да ми је душа спокојнија овога дана великога. Реците ми, * ал' од срца к срцу, из душе у душу . . . Но ви не одговарате ништа . . . Ваљда за то, што мислите да знам и да осјећам и сам све оно, што знате и што осјећате и ви, јер смо сви крв од крви, кост од кости једне и исте. Јест, и знам и осјећам, као и ви што знате и што осјећате, да нас Бог не благосиља више онако, као што нас је благосиљао некада. Сијемо сјеме, ал'га црв још у клици подгриза и затире. Садимо воће, ал' га гусјенице још у цвијету онале и иоједу. Радимо винограде, ал их магла бије и гад пије. Све то мање су з мље наше, све то ужи су кошеви наши, све то ређа су и ситнија стада наша. Остављају нас браћа наша; губе куће своје и поља, на се изгубе и сами, као да су у земљу проиали. Рођена дјеца наша, па се одвраћају од нас. Не слушају кад их зовемо, не маре кад их опомињемо. Изгледа као да нису наша а ми као да нисмо њихови. Непријатељи се наши множе, невоља расте, а гријеси не даду нам главе дићи. Зло нолазимо, а још горе долазимо. Метнули руку нашу ма на што, никако да пођемо у напредак. А зашто да је тако, благочестиви христијани? Зато, јер се слабо ејећамо Бога, па се и Бог слабо сјећа нас. Брата еу нам нрквена у дане недељне и празничне отворена и сад, као што су била и пре, ал се молитве наше не примају код Бога онако, као што су се примале пре. Долазе нам празници и пролазе, али иити се дочекују, нити проводе онако, као што су с.е дочекивали и проводили пре. Постови се крше, неумјерености је више сваким даном, а за свету исповијед и причест да и не спомињемо. Угађа се тијелу и сувише,, а душа нам једва дише. На све начине, а без свака рачуна увлаче се у срце, у душу и дух напт, туђе мисли, туђа осјећања и веровања, која нам помутише скоро до дна нашега срца, духа и душе, чистоту народну и цр-

квену. У грозничавости нашој закидамо на штету и цркве и народа, од срца и душе и духа нашега оно, што је њихово било, и е њима се слило и стопило кроз вијекове у један православне цркве наше и српскога народа дух, душу и срце . . . И отуда, благочестиви христијани, долази, да код нас расте невоља и неслога, а нестаје мира и благослова, нризнати морамо, властитом кривицом нашом. Но још није касно, још можемо да си измолимо божјега мира и благослова, јер још и данас разлеже се над нама пјесме божићње глас: Оиака вх вкнини^х КогВ, и на зе,илн лдирх и још нам пјесме те ријечи медене годе и срцу и духу и души нашој. Још се није, Богу хвала, у срцу нашем сјеме раздора и неслоге укоријенило тако, да се не можемо мирбожати више и измирити један с другим и сви заједно. Још није, милом Богу хвала, духа нашега би4 -трина помућена тако, да не видимо данашњега стања нашега штету очиту; и још није, драгом Богу хвала, душе наше светиња потавњела тако, да ју не може да обнови данашњега Рождества Христова љубав и светиња божја. Приступите зато, благочестиви христијани, један другом и сви заједно и мирбожите се и мирите се, и тако измирени поклоните се данашњем Рождеству Христову, и мјесто злата, тамјана и смирне, принееите Богу на дар срце, дух и душу вашу, а Бог ће вам за уздарје дати, да се смири срце ваше, и исправи дух ваш, и душа ваша да дође до изгубљена можда блаженства свога. А с вама тако измиренима, стаће и владика ваш пред милостивога Бога са молитвом топлом и смјерном, да Бог мира и љубави благослови вае, и куће ваше, и поља ваша, и све што је ваше, и тако благословени да проведете божићње празнике ове и све дане живота вашега у здрављу, у миру и сваком божјем благоелову Амин. У Пакрацу, иред Божић 1892. Горе помелути смирени Епиекоп М и р о н. $Шф?