Srpski sion

Б р . 10.

„СРПСКИ СМОН."

С тр . 149.

јих он сигурно мисли ставити у задатак „иротопресвитерским скуиштинама, којих је и до сада било".*) Па иек му је све ово просто, у колико се то тиче моје особе. Јер моји се одкоси не боје пљуска, којега иросипа циничка лаж, партајска страст и хипнотичко бунило. Моји су одкоси подебели, а п. Стевина рука ослабачка. Умориће се јадан, ако их разбациват' почне. Његова је претља донкижотска, ма како лепи да су стихови употребљене народне несме. Али просто му не било, хнто онако недостојно оклевета предложено удружење, што онако недостојно и цинички оклевета и наружи „јерархију" нашу, што онако небратски, нехришћански и иесрпски одгурну монашко свештенство са срца свог „светског". Ради истине и морала, ради удружења свештеничког и ради братског споразума између световног и монашког свештенства, ево иои Стеви одговора. Повод и разлог чланку „поп Стевином" не лежи у питању удружења свештеничког, него у питању „устава", предложеног сабору нашем по одбору 15-рице. Јер, већ се неколико година нокреће питање удружења нашег, а прошле године се баш о њему и иисало и радило, а „ноп Стева" не запе ни једаред пером у нитање то. Не запе нером ни онда, кад је у пбзиву лањском на заказану већ скупштину свештеничку, избачена и тачка 12, иоводом које је проговорио и брат .1. К. Не! Него тек сада, кад је 13-ог новембра пр. г. у сабору прошао кроз „очистителни огањ" партајско-либералног чистилишта, у којем му се слобода за казивање свега и свачег очеличила, а савест му и свест све штеничка омекшала и протегљивом ностала ; тек сада, кад се у чланку нашем о удружењу свештеничком повела реч и о „уставу", у који је он онако монументално 13. новембра пр. г. заламао своје бургије, на чему су му левичари — по „Бранику" — честитали, а у истиии рад чега су црвенили; тек сада се усуди п одлучи „шш Сте*) Зар ј свима дијеи,езама ?!

ва" да о удружењу проговори своју реч. 0 како је то свештенички —родољубиво ! Па, јуначки! Ми не ћемо много говорити о ,,уставу", јер о њему ми говоримо у другим чланцима. Ако је по вољи пои Стеви, може на њих реФлектовати. Пре свега велимо и сад: 1. Да остајемо при речи, е је у прошлом сабору многа брука почињена при претресу мировииских уредаба; почињена неспремом сабора и њених чланова. Тако исто и при расправи предлога о дотацији. А ту ћемо реч повући само онда, ако нам поп-Стева, или ко други, докаже: да сабор ири претресу поменутих уредаба није често оиозивао своје закључке, поправљао и измењињао; надаље, да није по гдекад ради стилистике појединих §§-а губио узалуд и по 1 / 4 а једаред и '/ 2 сата времена; и на нослетку да није маса §§-а упућивана редакцији на стилизацију и нови предлог. Остајемо према томе и при речи: да би се многа пара народна заштедила, пара, којом се морала плаћати неспремност сабора, само да је скупштина свештеничка одржана, те своје примедбе о поменутим уредбама упутила камо треба,. 3. Остајемо ири речи, да је песпрема неких и многих саборских посланика била тако евидентна, да им се могло довикивати, да је читање „устава" у сабору већ и за то нужно, јер да има посланика, који га дотле нису ни нрочитали. Остајемо при тој речи за то, јер је то у сабору речено, а рекао је баш главом један вођа опозиције, барон Јов. Живковић, јер је то штампано баш у „Бранику" бр. 131. пр. г. овако: „предлажем, да се устав чита, јер има их и таких, који ће устав сада ирви пут чути. (Општи смеј. Тако је!)" Је л' тако ион Стеване?! Рци! Ако у томе његово око види „математику" и то прецизну, о чијој прецизности иронише поп Стева, ми немамо ништа против, али носле наведених речи барона Живковића и одобравања у сабору, тајематематика истинита, па ма како се под сеченицом њеном иеко превијао, и у превијању сиктао. ... А кад би имали онако „братско" срце, као што је у поп-Стеве