Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 233.

трополит већ прије тог псалта Анатолија позвао неког другог Грка но имену Герасима, који је имао младиће у нјенију обучавати. (Впди „Српско нравославно нјеније" од Г. Бољарића и Н. Тајшановића, Октоих глас I. стр. IV.) Из преднаведенога јасно је, у каквом се стању цркв. нјеније у време митрополита Мојсија Петровића налазило, кад је због оскудице црквених појаца морао чак пз св. Горе Грке нозивати. У другој половини XVIII. века као да је боље стајало с црквеним ијенијем Београдска гакола светогорског јеромонаха Грка Анатолија псалта као да је имала моћног утицаја на развој црквеног пјенија. Сномиње се такођер, да су Грци из Мореје настањени у Мишковци и Бановци у средини друге половине XVIII. века имали своје „даскале" из Мореје, који су им у цркви наравно грчки иојали. Од тих Грка научише и српски синови појати, те се је тада грчко нјеније у српској цркви, као што и архимандрит Гајић потврђује, тако рећи одомаћило и више појало (особито вал^да у Срему) него наше ро1>ено срнско односно славенско. Из грчког пјенија развило се и српско карловачко, јер више је него истпна, да је ако не баш прва, а оно друга генерација Анатолијевнх ђака преносила грчке мелодије и арије на славенски текст, те по својој особини п укусу удешавала и стварала српско ијеније, које је после под именом „карловачког" пјенија од уста до уста расирострањено по целом Српству. Према томе ја бих смео смело тиврдити, да су баш ти Анатолијеви ~ђаци или бар они јјаци, које су ијенију изучила она два „даскала " (ако то није био један те исти иа најпре живио у Мишковци а после у Банов-

ци ?) грчка из Мишковаца и Бановаца, били ирави оци, творци и утемељитељи нашег карловачког ттјенија, а не Дионисије Чупић или Мутибармк, као што то тврди уважени госн. Гаврило Бољарић. У овој тврдњи мојој још ме већма утврђује госп. игуман раковачки Сииридон Илић, који ми вели, да је старо српско пјеније, којеје дивно било, нотиуно развијено било у манастиру Крушедолу већ и до Крестића, а камо ли не до Чупића, којн је од Крестића за неких 12—13 година, као што ћемо то доцније видети, млађи бно. Жали боже само, што нам историја или бар предање ни једнога имена од тих старих — ио мом мишљењу — нравих отаца и створитеља пјенија не забиљежи! Данас још живи наши стари свештеници и белог и црног реда. казивају, да је и грчко и славенско ијеније како концем прошлога тако и почетком овога века, а и за дуго иосле тога најбоље култивирано у манастиру Крушедолу. Крушедолско пјеније одликовало се већ тада, кад је у њему ђаком био пок. Крестић, а то беше око 1774. и даљих година, својом леиотом, и за дуго је остало на свом глаеу и иза Крестићеве смрти. И у другим Фрушкогорским већим манастирима могло се је у то доба наћи лепога пјенија, али бадава, крушедолском ннје било премца. А то је сасвим и ноњатно. Крушедол је ваљдајош у оно време, кад је био седиштем митрополита, у себе покупио најбоље појачке снаге, па је од тих тадањих „капацитета" у нојању и остала братија манастпрска мелодије присвојила и млађим монасима у наслеђе предавала. (Свршиће се.)

(Свршетак)

Браћа С. Д. и Богол/уб препоручују унотребљавање туђих проноведн иа и читање истих у цркви. Не само да одобравамо и ми то, из истих оних разлога, из којих и они то препоручују, него смо ми то одобравали и пре, а по своме скромном умењу у неколико смо дали и неки незнатан материјал за то читање или ину употребу.

Не да истичемо свој незнатан рад, јер то нам није никад ни био, нити ће икад и бити обичај, док год се држали будемо речи св. Апостола Павла: да „онај није ваљан, који се сам хвали, него којега Господ хвали" ; не да себи какве заслуге присвајамо, јер увек са Апостолом мислимо: „браћо ! ја још не мислим да сам достигао; једно пак велим : пгго је остраг заборављам, а за