Srpski sion

Схр. 236.

„СРПСКМ СИОН."

Б р . 15.

или ће га срце тек сад „повући иа биљегу у „Срнски Сион,"" то је његова ствар, али оашта ствар захтева, без сумње, оно ирво, јер би тиме више добила. Мислећи о „чудотворном нуту и начину," како да се „једаред за свагда" реши преважно пптање о нашем проповедништву, у г. Огњеслава се „поодавна" родила једна мисао. Он ју је до сад тајио, и ако ју је „већ у више маха хтео изнети на јавност." И да се не побоја поворке нових „све китњастијих и китњастијих предлога" „на том иољу", не би ју ни сад још открио. После оног тона, који продише део његов чланак, и иосле оне критике ,,с' висина," којом, у једном потезу пера, проглашује предлоге С. Д—а, Богољуба Мирковића (да и не спомињемо напте епарх. проноведнике) за „децу без животне снаге" и „бесмислице", а новим „китњастим" предлозима одриче нраво и на сам порођај њихов, очекивали смо, е ће „мисао" г. Огњеслава бити таква, после које ће морати нрестати свак г г» глаголв. А кад тамо: — тресла се брда, родио се миш! Отишао човек „на високе школе," видео нешто у Черновици, чуо нешто и за Русију, предлаже да тако буде и код нас, и тиме, ио његовом мишљењу, даде решење и нашем питању о проповедништву! Татеи ен! 1апс1аш1а уоћтћш! А што г. Огњеслав није решио то питање у истину: „једаред за свагда," томе извину ми налазимо у несвршеном још „ одреЏном иослу " г. Огњеслава. Ко хоће да решава питање нашег проиоведништва, тај би морао показати „пут и начин", како да се из наше богословије не само одстране „вајни листићи, пуни ренетиција, контрадикција и мрака," којих данас и нема, него да нађе нута и начина и томе, како да се и ти „листићи" замене потребном, ваљаиом и потпуном стручном књигом омилитичке студије. Место тога, свакако је комотпије било рећи: „да се о томе што боље састара — то је лична дужност дотичнога г. проФесора." Колико ће се пак од овакових речи област омилитике, у своме теоретичном делу, обогатити и користити, хоће ли у тим речима дотични г. проФесор наћи нешто, што до

сад није знао? Ама баш — ништа. Па на што онда „досађиват' с' оваквим диваном"! Ми знамо да се и данас у богословији нашој негује и ирактично проноведање. Пишу се проповеди, на се у својој Форми и говоре. Дакле г. Огњеслав није ни практичном делу „области омилитичке" у нашој богословији дао својом мишљу „мисао" нову. То је већ стара и престара мисао; за то је ваљада и добра. А оно што је у чланку г. Огњеслава ново(\ ) за нас, то баш не би било добро. И ако су „пуне руке" у г. Огњеслава, да нам њима дочека разлоге против проповедања „чтеца" и нечтеца пасторалиста у цркви; и ако се ми не „страшимо свакога корака у наиред, и него онога, који, и нод цимером „напред," води —- натраг или на странпутицу, — ми ћемо у своје нразне али чисте руке да „најопортуније" узмемо нравославно цркв. право високопреосвештеног епископа г. Др. Н. Милаша. Отворићемо страну 396—397, прочитаћемо све, а овде исписати само ове речи: „Епископима самим припаца у цркви власт нроповедања .... Усљед овлашћења од страие епнскопа, имају право и свештеници у цркви да проповедају." Наша црква, дакле, не познаје и не дозвољава проновед „чтецу" нити у стихару нити у интериатском оделу. И за то се ми не можемо никако ни „ ја&ноћом (?) а нити „спасоносношћу (!) тога толико заноснти," да ускос јасном учењу наше цркве и вековној пракси њеној, уносимо у цркву своју једну новотарију, која је неканонична, а у својим иоследицама опасна. Проповед „чтецу" не дозвољава ниједан канон, не спомиње ниједан св. отац. За нроповед је неопходно „ особито иризвање ," особита „ благодат св. Духа и , осим и пре епископске — дозволе за проповед. А у цркви је одређено већ — за кога се измољава то нризвање и благодат св. Духа. То је одређено с' обзиром на степен чина свештеничког, али и с' обзиром на квалиФикацију спреме дотичника, пошто „епнскоп може и да одузме право нроповедања оним свештеницима, за које није са свијем увјерен, да имају нужну спо-