Srpski sion

Б Р. 17.

„СРПСКМ СИОН."

С тр . 271.

Или је био и начелан, па није смео или хтео своје начело јасно изјавити? Можда је он н у питању избора пароха био ближи радикалима него самом себи ? . . . Но доста; жао нам га је већ! . . . Г. барон Живковић сасвим није имао нраво, кад је избор пароха категорисао као питање, чије решење, ма какво било, не може бити спшеп 1ае»ае тајев^аИн ни за цркву. Нрема до сад реченом, то је питање емин е н т н о наче лн о, начелно баш за цркву н према цркви, а решење његово у правцу потн у н о с л о б о д н о г и з б о р а, н е з а в и с н о г од епископа, било би и биће увек један пирамидалан сишеп 1ае8ае шајевШЈб есс1е81ае и епископске власти и суверенства у цркви. То је, донекле, одговор и г. дру Политу; а нек је и ово, што сљеди. Др. Полит је рекао: „Нема парохије без синђелије, а синђелију даје епископ По томе имао би епископ да пменује пароха То је тако но нашој псточној цркви." И тек што је ово рекао, казао је и ово: „Слобода избора нароха није нешто, што се противи духу наше источне цркве. Источна црква и њена јерархија, где се слаба осећала, ставила је своју снагу у иериФерију, ослањала се на народ, казала је народу: ти народе, ти си јачи, да одолеш нападају на нашу свету цркву, него хијерархија, која нема тих средстава отпора, као ти." „Парох, славни саборе, то је иастир свога стада. Он треба да мисли, он треба да осећа с народом, он треба да му је учитељ и вођа. Није

ли ио томе (!) оправдано, да народ, да црквена онштина бира слободно свога пароха?" „Тројном кандидацијом се уништава тај слободан избор." „Тројна кандидација — то је маскирано именовање." II тек што је ово и овако казао, додао је и ово : „Па кад консисторија иресуђује и има пресуђивати квалиФикацију компетената (за Бога! па шта друго значи тројна кандидација или „њи ваше" ?), онда нема опасности, да ће неспособни бити бирани на парохије, а буде ли каквих злоупотреба нри бирањима, то је позвана консисторија, да те злоуиотребе одстрани". (Чиме? то не рече. Зар не непотврђењем избора?) Па тек што је и то и тако рекао, ал' ево рече онет и ово: „Ја, славни саборе, по данашњим околностима морам бити одлучно за слободан избор пароха". А да се зка и зашто, рекао је: „Ја не бих желео, да по нацрту новог устава, постављени (?) нарох буде нека врста агената оних Фактора, који стоје изван нашега домашаја." Не ћемо да понављамо причу о „двема утијама свјашченическаго одјејанија кројача, који ради за цивилну госноду", а ни о Јанусу са четири лица. Не ћемо ни пресецатн говор г. дра Полнта маказама на две ноле, и давати једну полу јерархији, а једну народу. То учинише већ у саборници, на ТО иозвани. (Наставиће се.)

Г 0 В 0 Р ПОСЛАНИКА ИРОТЕ МАНОЈЛА ГРБИЋА, држан у сједници српског православ. народ. црквеног сабора 11. новембра 1892. (ПО СТЕНОГРАФСКИМ БШБЕШКАНА.) Вагиа Светости! Високоиреосвештена господо еиискоии ! (Наставак.)

Православна Црква живе у своме друшту, у својој „ автономији " и независна је и слободна је све донле: док живе по својем рођеном устројству, по својем рођеном духу, по својима рођенима, православнога истока канонима: и

ВЈере и црквене дисциплиие, од коЈИЈех канона она не смије одступити ради саме себе — ради свога властитога живота! А да је Црква, живећи тако у својој автономији, слободна, независна, сигурна, па да она