Srpski sion

„СРИСКИ СИОН."

БР. 21.

једном доћи до јасне свести о својој ироповедннчкој дужности, и упутити га, да тој свести и послужи достојно и ревносно. То је оно, што је пами у тој обласши данашњим дано.и једино на потЈЈебу. А ти енархијски проповедници, када се већ са њима подигла такова прашина, могли би тек после тога доћи на ред, као какав луксуријозан украс наше проповедничке свести — ако би само за спремање тога луксуза и издржавање његово, нами, сиромашном народу, достајало пара и динара. . . . За сада су они, бар по моме ? дакако посве немеродавноме мишљењу, по нас заиста „без сваке животне снаге", тако, да једвадаби сретно нретурили нреко својих високоучених глава оно куријозно „балзамовање" или „метање у шпиритус" ради слања ,,у Русију, или Грчку, или у Ватикан", да нам се „тамо диве и да нам позавиде", што је нами и тааково шша (!) ,,излишно и сувишно — Та ва.вада је тек ближа кошуља, него хаљина; ваљада је тек ирешнија кора хлеба и стакленица воде од сваког другог залогаја и сваког другог напитка?! Но ја бих још имао ће®а — не толико куријозума каквога ради — доказати прилично многим изрекама самога нреч. г. Јов. Јеремића, иароха бачиначкога, е је и он сам „ту мисао покренуо и пустио ју на груди високопреосвећеному Епискоиату", једино из тужнога размишљања над „непотпуним или никаквим вршењем проповедничке дужности код нас", а у дивноме смеру, да отклони „ чињенице ", „које се не могу отклонитп нити изменити иотпуно нити тумачењем недељних и празничних евангелија, нити увађањем читања наравствених поучења, а нити предлогом г. Огњеслава у 3. и 4. бр. овога листа." Да, то бих још врло радо извео, али би мене не толико то, колико после дал.е реФлексије о тим епархијским проповедницима и сувише далеко одвеле. Међу тнм пак знам, да ја имадем посла са човеком признато разборитим, те ће њему и толико бити доста од мене, човека још млада, неука, мала, незнатна. 8ар1епћ раиса. Прећи ћемо дакле ћутке и преко тога Факта, као што се не ћемо обазирати ни на читаву ону осталу поворку сличних „Факата", а међу којима као да најсветлије место заузима она „речита одбрана" нредлога С. Д-ћева, где преч. г. Јеремић добија маха, да нас упозори и на своје проповеди од 1886. год.; да цитира из предговора тим ироповедима једну нову и врло важну миеао ; да мени докаже, да мене моји бивши про-

Фесори омилитике (у Ш. год. високопреч. г. нротосинђел Герасим Петровић, а у IV. високопреч. г. прота Јов. Вучковић — овде предаје омилитику др. Т. Тарнавски, алигаја још нисам слушао) — нису обавестили и у том, е је допуштено служити се и туђим проноведнма, и где се на крају свих тих крајева потврђују назори једнога срп. правосл. иароха још и — шта мислите чиме? — и са обичајем у скупштини назаренској !*) Све ћемо то прећи, а позабавићемо се само са оним „разло.зима" нреч. г. Јеремића, који сс тичу мога иредлога. Нема сумње, да је ова преписка о цркв. проноведништву потекла једино из тужне свести, да се с њиме има да реши једно врло важно питање наше цркве; из свести, е је већ једном дошла ора, да се и код нас створи у сталежу свештеничком неки виши поредак. И што свестраније расправљање тога иреважнога питања сматрао сам и ја не само за врло нужно, него и за врло прешно. Уз то сам још ја дошао био — а на основу већ горе саопштених расматрања — до тога уверења, да то питање не ће доћн до свога правилнога, те коначнога решења, нити са епарх. проповедннцима, нити са нредлозима од стране С. Д-ћа и В. Мирковића. То решење почео сам дакле ја гледатн у што згоднпјем спремању свештеничких кандидата за свој позив, а нарочито за дужности нроповедничке. Еле, ето мотнва, који ме покретоше, да прекинем свој одређени носао, и да изнесем сво.ј предлог у 3. и 4. бр., а не мање и онај у 12. бр. овога цењенога листа: Уиознајмо зло — и лечимо га у основи! *) Мимогред само примећујемо преч. г. Јеремићу, да нас је тај силни аргуменат могао уверити једино о томе, да се он свакако радо служи и онаким наводима, о којима он, као што то рече мени, нема чиста и бистра појма. Јер тада — ако ништа друго — а оно не би био извео за доказ и Назарене, „код којих се — као што рече — све богослужење (?) састоји у песми и читању св. писма, и где то читање, неи-реотано читање (!), нити слаби респект, нити веру у оно, што се чита" — јер ако игди, то се најмање код Назарена не састоји „богослужење" (као што рече преч. г. Јеремић) само у појању и читању, неиџестаном читању св. иисма, него баш ту ирво и најглавније место заузимају оне њихове молитве „из слободне побуде", а нарочито оно њихово „тумачење" св. писма, без којега није ниједанњихов састанак, а што би могло бити ае^иа1е нашој проповеди, где је има.