Srpski sion

Б Р . 28.

„СРНСКИ СИОН."

С ТР . 443.

разбистрени, клицање иа светковинама само је заглушило несугласице, а неје их разрешило; око на кшту боговском остаде затворено, дух ие беше још слободан од природе. „Тај бол пол ућиваше веселост грчко-

га песништва, одзвањаше у тужбалицама грчкога кора, одзвањаше и у бахичким забавама АристоФановим, па и у вајарској га уметности може да опази оштро око." 73 73 Шиаае, Кипа^езбШсМе II. стр. 353.

(Наставићс се)

&

ОДГОВОРУ — ЗА НЕВОЉУ ОДГОВОР.

невољу за то, јер 4 / 7 одговора г. Огњенављевог у 20—22. бр. овога листа ,забављају се" нашом личношћу, а 8 / 7 не уносе ништа новог у нитање, о којем беше реч. А ииак се нешто рећи мора. Не много. Аналогно назорима г. Ог. и сваки онај. који Ке у своме животу, а у разним ириликама, деловати као говорник или беседник, морао би се за говорника и беседника спремати и учити нред слушаоцима, којима ће у своме животу кад год говорити. То би била „крајња конзеквенција" начела о вежбању и спремању и свију других говориика, начела, које г. Огњ. ноставља спреми и вежбању наших насторалиета у нроповедништву. А ми богме видимо и слушамо говорнике и проповеднике и без претходног вежбања пм „на оном земљишту", на којем развијају „само практично делање". А будемо ли живи и здрави, слушаћемо их и од сад. За тонамјамчи и дапашња већ богословија наша, њезини наставници, који се надмећу управо у ревности, труду и раду; јамче нам за то и богослови, који озбиљно схватају свој задатак и размишљају о будућем им позиву. Таквих наставника и што више таквих богослова желимо нашој богословији, и она ће онда учинити своје, учинити , миого у области омилитике, особито њенога нрактичнога дела", учиниКе много у „решавању питања о нашем нроновсдништву", и без — иасторилиста ма амвону, које ми не можемо одобрити из наведених већ, а непобијених до сад, разлога. Овогодишњи иеиит у богословији нашој доказао је — на делу —, да и богослови могу не само саставити, него и иерорисати проновед, тако, да је проФесор омилитике резултатима неким био до усхићења задовољан. То перорисање није било са амвона, нред наством, него са катедре, пред иснитном комисијом и богословима — другрвима. А то је: — на част на-

стави у богословији нашој и дотичним богословима, а нама један доказ вишс, да ми имамо араво. Док г. Огњеслав у Черновици смишља начине за унапређење проповедништва нашег у богословији, дотле г. г. проФесори у Карловцима са највећом ревношћу раде на томе унапређењу, „ смерно " и истрајно; истина, нс но рецепту г. Ог. нсго но својој — памети. Њихова ревност у томе биће истрајна, а богословији, цркви и народу желимо што више и што бољих богослова, пак ће и са нашим проповедншнтвом — уз остале наглашене већ уелове — бити све то бо.ље, и без г. Огњеслављеве „крајње конзеквенције начела о вежбању за проповедништво". На иозивање г. Ог. на Оригена примећујемо једино то, да „лајик" Оригеп није проноведао за то, да се вежба и учи нроиоведништву, него да друге учи истинама хришћанским. Ориген —- и пасторалисте богослови! Мудра нрисподоба... Толико на 3 / 7 одговара у 20—-22. бр. овога листа. Већи пак део тога одговара био би лична полемика, кад не би била лична грдња, просута из „срџбе, срдње и нервозности"... Г. Огњеслав, додуше, мени подмсће „срџбу" и т. д., али мој чланак у 14. и 15. бр. овога листа нотпуно је довол.ан сам по себи, да докаже у колико г. Ог. нема нраво; као што и његов одговор доказује, да је он својс исро ваистииу умакао, место мастила, у разгњевљено и разјарено срце својс. И, да тако пе одвади из свог срца ону грдну количину узаврела и ускииела једа и гњева, можда би му срце младо и пренући морало, или би барем „у кам очајало". Но ако му је све то за што „добро чинило", ако му је тај одлив из срца разгњевљеног, стишао, уталожио и ублажио „срџбу" Јупитерску, бар у толико, да може свој „одређени носао" сада мирно наставити, —- ми му радо и весело