Srpski sion

Отр. 560

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 35.

би ее могао дуго држати, — док не дође Јоваи Собјески, краљ пољски, са својом храбром војском. Онај дан, кад се морала одсудна битка бити, племенити витез. овај окружен својим генералима раном зором одстојао је побожно литургију и примио свето причешће. После литур гије нодиже се кличући: „Нанред, на непријатеља, са уздањем на заштиту Вожју и помоћ Дјеве Марије". Уздање ово пије било узалудно. Отомани буду нобеђенн и оставише заједно са плепом заставу мухамедову. Турска се још није оиоравила од ова два иораза, где народи хришћански спаса нађоше и признапге специјално посредовање Дјеве Марије, славећи свето име Вогородичмио једнодушно у особитој једној светковини. Кад је било девојчету 13 или 14 година, Ана и Јоаким одведоше је у Јерусалим да је предаду храму и Богу посвете. Овде је њена млада душа побуђеиа осећајем високих небеских ствари склопила савез с Творцем и инаугурисала у свету ону вековима и хришћанским народима одржану врлину, која диже душу човечју до непокварене ирироде анђелеке, која здружује трошно тело са врлинама духа. На земљи се зове ова врлина девојаштво, на небу јој је још лепше име. Њезин је символ цвет најкрасније, иајнежиије, најмилије и најчистије од видљивих ствари. Да јединствене иромене у свету! Ово дело Богородичино постало је као нлемићско одличије и високо порекло у доцнијим чудипм генерацијама, које се одричу нотомства и одлазе у невидиму породицу дугпа и које не прибавивши себи назива од доле: „драги оче, драга мајко", не одричу се слушати то име у вечности од умова, који су се са иеверства новратили вери и од срдаца, која су спасена од пропасти страсти. Ана се вратила у свој крај, у место, где и пре и после нута у Јерусалим беше њезина сиромашиа кућа на брежуљку и куда се улазило преко неколико у стени усечених степеница, где је Богородица васпитана у побожности бригом материнском. Познато је са каквим је уснехом одушевио овај прости, но пред очима Божјим величанствени живот кичицу Кићепз-а, Јонуепе1-а н Рои88П1 -а. Нема ничега славпијега ни узвишенијега од овог осећаја, који ставља слабу природу човечју у сродство са бесконачним и у којем је хоризонат вере најбогатији, да воштина може иуетпти своја крила слободио п чаробно описи-

вати цртама и бојама. Ваљани хришћани знају такођер какав мирис сазидавања излази из овога усамљенога и у човечанетву готово закопанога живота; они радо штују, љубе и у колико је могуће и нодражавају таком леиотом обдарене душе, које изгледа да Бог чува за себе да их може гледат-и. Неколико година после повратка из Јерусалима умре Ана; њен живот, 1'ао зрео плод иаде у вечност. На скоро установише њезино празновање и ово је врло давнашње на истоку. Подигоше храмове у име њезино у Јерусалиму. Од два столећа овамо још се види у светом граду великолепна црква, која је њој носвећена. У другој цркви, која је подигпута пад гробом богородичиним, била је подземна капела, у коју се тада силазило нреко глатких мраморних стеиеница и у којој беху два маусолеја исечена у облику олтара, и у једном од ових бсше некад тело св. Ане. У Цариграду два Јустинијана подигоше сјајне басилике у славу племените жене, која беше мајка Христова по телу. Њезин нразник имађаше исту обавезу у XII. етолећу у свима ировинцијама истока, које још не потиадоше под владу Турака: јавна иобожпост одговарала је побожности императора. На западу трагови празновања св. Ане нојавл >ују се са свом историјском еклатантношћу, само при крају 18. века. У ово доба иапа Лав Ш. дао је насликати међу украсе цркве св. Павла најглавније црте из живота светога Јоакима и Ане онако, како говорп иредање о њима. Но родител.и Богородичини несу били тада празновани јавним свечаним празником, јср се слабо пуштало меета у литургији хришћанској евецима старога завета, али ово правило дисциплине беше ублажено, празник њихов беше утврђен Гргурем XIII. 12. јулија у свима црквама. У осталом побожност народа предварила је авторитет енискона и одлуку столице панинске: св. Ана нразновала се у светим храмовима готово свију крајева Европе; у Белгији, Австрији призивало се име њезино у многим хаџијским путовањима од множине иекупл>ена народа, У Француској празнује се св. Ана од намтивека и иразник овај омиљен је. Град Арт у Провансу дичи се, што има један део њених реликвија; град Шартр добио је њезину главу, коју му је иоелао око 1205. год. Лудвиг конт од Блоа, пратилац војеке Балдујина Фландријскога у