Srpski sion

Б р . 35-

јјсто дело може да буде час добро и похвале вредно, а чае зло и за осуду, а то зависи од околности, у којима се дело збило. Како можемо неко дело оценити, кад нисмо тачно иснитали и метли на вагу све околности? Наш суд је и онда иреухитрсн и прек, кад из једног јединог дела некога човека изводимо цео моралан карактер његов Ко та.ко ради, тај се ласно вара у људима. Притворица уме да засјаје пред људима врлинама привидним, но опет неје вредан да се назове истински врлим човском. Ма колико добрих дела лицемер чипио, ма како био издашан ц готов на услуге, онет н.егово срце не куца правом хришћанском љубављу. Ма како водио строг живот, опет не заслужује име чедног човека; ма етрадао и мучеп био за. веру, опет у љему иије искрена поштоваља« према вери. На против на богобојажљиву човеку виђају се но неке мане и слабости, којима није кадар да се опире, и он нада нехотице и из непажње у погрешку, нодлеже често искушењима, која га вуку у грех, но опет за то у њега није нокварено срце, јер от аје сваки пад свој и гледа да се [нто пре и поправи. Зар пс би грдну неправду учинили, кад не би узели у обзир његово искрено раскајање и доброту срца, када би га уврстили у ред најокорелијих грешника, који се подали греху те му робују? Има ли тога човека, има ,|ц и светитеља, који би милости нашао у највишег еудије света, када би он онако строгом мером нама одмеравао? Грешимо још, ако сувише емело судимо дела и поступке ближњега евојега, ако суд свој исказујемо о иобудама и намерама оних л^уди. које из ближе не познајемо. Тешко је човеку завирити у срце човечје. Који пут нисмо у етању ни сами себи ни другима дати рачуна, зашто и у којој еврси овако или онако урадисмо. Па кад нисмо кадри о својим рођеним делћма рачуна дати, како ћемо ногодити смерове туђе! Не значи ли то емело судити, кад не могући иокудити дело мрзана својих, спуштамо се у душу њихову и ту тражимо што за осуду, или кад не могавши иорећи неком лепа својства, гледамо да им бар цену умалимо, кад по злом удееу, који задеси ближњега нашега судимо о н.егову моралном карактеру. Пре се по злој судбини, која гнађе један читав народ, може изводити његов морал. Обично онај парод пропада који отури од себе врлину и морал. Но ово не важи за. поједине људе. Свако зна, да често грешници н безбож-

С тр . 557.

ници пливају у богатству и еваком обиљу земаљском, а праведницп горким часовима и сузама искупљују себи рај небески. Знамо и то, да Бог кога воли, онога и кара, и да земља нпје меето, где ее сваком по делима нлаћа. Судови су божји недокучљиви и путови његови неиснитљиви. Смерови му домашају далеку будућност. Све то узевши на око грдно грешимо, када страдалника за крива и неерећу његову као заслужену казпу за рђава дела скатрамо. Христос спаситељ вели: „зар миелите, да су они, на које паде кула Силоанска и поби их, најкривљи били од свију Јерусалимљана". Човек не види као Бог. Човек види само оно, што је пред очима његовим, а Бог екроз провиди срце човечје. Једини оп зна, колико је у кога сиособности, моћи или слабости. Он цигло зиа, шта. је ко у овом или оном случају могао и требао чинити. За то и јесте он једини праведни судија нас свију. Грешимо још, ако с.удимо пристрано, а пристран је онај, који ос.уђује друге ради погрешака у које и сам иада, који двема мерама мери једно исто дело но моралној вредиоети, којп је према ближњем својем строг а према себи благ судија, који буднијим оком прати кораке туђе него своје. Пристран је још и онај. који о делима сабраће евоје еуди више из мржње и кобљења него из нелицемерне љубави хришћанекс и у намери, да заблуделог брата својег изведе на прав пут. За тога се може рећи, да види трун у оку брата својега, а не види брвна у својем. Пристрастан је и онај, који гледа кроз ирсте мане деце, сродника и пријатеља својих, а буни ее нротив истих мана на другим људима који с њим ни у каком ближем одношају не стоје, који превиди недела оних, што ирипадају његовој странци или вери, а добро отвара очи, кад треба недостатке противника својег изнети. Грех је и то, кад неко еувише строго и немилоетиво суди, а немилостив и е.трог суђаја је оиај, који затвара очи испред врлнпа и добрих страна по Богу брата својег, а неиреетано тражи, што је рђаво и за осуду у његову карактеру, који би да може купио зло на брата својег, који најмању погрешку брата евојег једва дочска и гради од н.е најдрње безакоње не разбирајући за окдлности, у којима је можда брат п.егов морао згрешити и не нитајући за искушења, која можда неодол.нвом силом навалише на њега. И највећи праведник нма на себи мана, но хоћемо ли тако неираведни бити, да еамо па те

„СРИГКИ СИОН."