Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 665,

семинарски душестаратељ, који крај пастирскога делања поучава питомде још и разним обредима црквеним!** Од год. 1869 функцијонише у семинару. као професор хоралнога пјенија (са нлатом од 1200 фор.) још и чувени малоруски композитор, почасни прота, Исидор ВороакцјевиЛ. Садашње статуте тога ееминара потврдио је Архиепископ 15. (27.) окт. 1873. У току времена управа је семинарска разно награфивана. Последњи пут би регулисана та награда резолуцијом од 16. јан. 1880. По томе имају — крај стана, хране. нослуге, огрева и осветљења — ректор 1000 ф. са два квинквенала по 200 ф., душестаратељ 600 ф. са два квинквенала по 100 ф., а оба префекта ио 800 ф. годишње. У семинар примају по педесет питомаца свега. Ни свакога појединце прелиминирана је округла и угледна свота од седам стотина фор. годишње, и то не само без станарине, јер је семинар у једноме крилу палате митрополитске, где су и богословске колегије, него и без школарине, јер сваки питомац, који ма и са довољним само успехом положи обвезне семестралне колоквије (које се на овом факултету

ћеном г. Никодиму Милашу, тадашњему архимандриту, нрофесору у богословији и ректору семинара задарскога. * Рекли смо већ, да је уз богословско училиште још 12. фебр. 1828-ме основан и богословски семинар, тај други, за обра,зовање свештеничкога подмлатка, непобитно иреко нужни ннститут. Уираву његову водио је нривремено сам Епископ. Доцније му стајаше на челу ректор са једним префекгом, а од најновијега доба са два префекта. Сада један између њих — уз извесну ремунерацију — поучава питомце црквеноме ијенију, засебно Румуне румунским и засебно Малорусе словенским мелодијама.* Уз ректора и нрефекте сто.ји још и * II у погледу практичности ове обуке могли бисмо сс ми иоучити из Буковине. Сећам се, како су негда нас цр читаву стотнну и јаче триали у неку тесну, ниску, иолумрачну т. зв. „дворану", па нам ту ама свакога боговетнога дана појали, нојали, Боже, ио 5 — 6, иа и више различитих гласова за један сат, са чсга се не смемо ни чудити, што нас је бар до 70% и након дуге четири године дана одлазило из Карловаца са врло траљавом, скоро посве несигурном појачком всштином! Иа ни данашња реФорма у томе погледу у нашој богословији, где се уче две и две године, још није тако практична као овде. Овде слушаоци прве године морају у два часа недељно научити тачно ирва чвтири гласа ; друге године остала четири гласа ; треће године велико пјеније, уз иримену иаученпх гласопа на стране стихире; а четврте године епремају се за целебрирање у цркви. И, ето, крај те, тако разбориге, згодне методе овде не ћеш ни једнога чути, да није верзиран у ономе, што му ваља знати, и то крај свега тога, што њихове мелодије немају скоро никаквих красота, те и не привлаче ни најмање. Може бити, да тому много доприноси још и то, што они и свс мало пјенцје имају стављено у ноте, дочим ми ни тога немано (мислим овде строго данашње карловачко пјеније). Оно, истина, наш прерано преминули и нигда незаборављепи врли друг и пријатељ, Станко Марар, покушао је био да у младићкоме своме жару доскочи тој нашој невољи, и он је — радећи са чудноватом издржљивошћу, а уз то са иравим генијалним даром — још нри крају друге године евога богослововања ставио био у ноте целокупно дапагање и мадо п велико карловачко пјеније, ставио га је рнако дивно и онако тачно, како је то само он једини умео! Но један излсђу три члана комисије, која је била одрсђена да то дело испига, нашао је да примети, да „шссти самогласни" ваља ставити у другу скалу, и нс знам шта тамо још незнатнцјега. Када је наш врсни Сташсо своје III. год. нолазио о Ускрсу кући, а да нам ее вишс и не врати, тада је он цо ново предао своје нонрављено дело секретарству наше Патријаршије. Но од тога ее дана о тој монументалној работи — ништа не чује.

** Ово што ћу сада рећи, једва да ће ми се хтети и веровати. Ирактични у свему, знали еу овдашњи Румуни и ту поћи најбољим правцем. И ту влада наиме принциа слободне еежбе у дословноме смислу те рвчи. У капели, где питомци држе своје јутарње и вечерње молитве, имаде пеосеештаних Фелона, стихара, епитрахиља, орара и т. д. потир, актиминс (разуме ее: без светих моштију), кадионица, копље и т. д. — једном речју све, без чега свештеник и ђакон не могу потпуно функцијонисатг. У почстку им душестаратељ показује, на што која ствар служи и како се е њоме рукује, а доцније имају по 3- 4 своје одређсно време, када се они у свему томе и вежбају (и ово ее тиче искључиво пасторалиста). Ирвога течаја врше они тлко само оне Функције, где се узима на се епи трахиљ и Фелон, а другога се течаја већ облатс у „пунц ориаЈ". Такову једну Златоустову литургију (са свештеником и ђаконом) гледао сам и сам једном од почетка Нроскомидијс па све до Отпуста, и дошао сам био до тога чврстога уверења, да то далеко више вреди, него оних 5 — 6 часова, што емо их моји другови и ја провели лањске године Фебруара и марта месеца у ев. олтару карловачке саборне цркве, где је са дотичним св. утварима руковао само наш г. проФесор, а ми им се, дабогме, ие смедосмо ни приближити. У томе и лсжи, да је може бити баш са сваким од мојих до сада већ запопљених другова морао бар у нрво време, имати иосла и неко други, дочим цри ооаконој настави црквењак и тутор морају стајати, што-но реч, три корака даље! —