Srpski sion

С тр . 714.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

градеког митрополита Мојсија ПетровиНа, кога је на послетку цар Карло VI. 28. јануара (7. фебруара) 1727. потврдио са-мо као' администратора карловачке митрополије. Српски пак народ, живећи под царским скиптром, сматрао је Мојсија НетровиИа за иравог архијепископа српског и митрополита Београдског, којим је именом сабор 1726. обе постојавше дотле митрополије крстио. Што је сабор 1726. једногласно изабрао Мојсија Петровива за архијепископа српског и митрополита Београдског, и што је од постојавше дотле две митрополије створена једна, највећа заслуга ирипада ВиЛентију ЈовановиЛу, који је и на том сабору играо главну улогу. По свршетку народног сабора буде ВиИентије ЈовановиЛ изабрат за арадског, јенопољског и велико-варадског енископа, и као такав буде 11. сентембра 1726. потврђен од дворског војеног савета, а 2. јуна 1728. од мађарске канцеларије. Како се за време љеговог епископовања у арадско-јенопољској епархији ј г нија почела ширити; то као савестан епископ, често је ишао но епархији, и утврђивао своју иаству у вери

православној, и приликом једног таког обилажења пуцали су на њега и једног му коња у колима убили. Еад је оно изишла 1. (12.) априла 1727. деклараторија, у којој се протумачише српском народу дате привилегије, што је с негодовањем примљено; то су искупљени на великом народном збору епископи, свештеници и прваци народни, сачинили и потписали опширну молбу цару Варлу VI., у којој су му разложили, каква права сриском народу по привилегијама припадају, и молили, да му се иста и на даље очувају и поштују; на којој је молби и епископ ВиЛентије потписан. Кад је оно јануара 1729. изишла поновна деклараторија, у којој се такође протумачише срлском народу дате привилегије, и то противно схваћању и жељи народној, коју деклараторију није смео примити митрополит Мојсије ПетровиЛ, бојећи се да му народ не замери, као што му је замерио, што је ону од 1727. примио, у споразуму са епископом ВиИентијем, израдио је, те је одобрено било, да се на Спасов-дан 1730. сазове народни сабор у Београд, те да на њему народ каже, шта има рећи на деклараторије од 1727. и 1729. г.

(Наставиће ое).

ТРАЖИМО БОГА.

о васељени плови мисао — бескрајна као и васељена и чита што је Творац писао на свакој тварци за живота њена. * *

Слушај славуја слађап, меки глас, на веверице , гле'ни, скакут лет, иа поносни горди човечји стас, ил мирисии онај ружин румеп-цвет; на оида тамо горе — у бескрај: пучииу плаву, гледни, над собом, откуд ти слеће над и сунчев сјај, што живот крепи, те; I за гробом! . . * А море? . . У недогледу умори се глед пучини морској не догледа крај;

и море има сеоу осмех и Јед к'о иако, у њем' да живи, и рај! * Еио — са ложе подиже се лав, поносно гледа у човечји стас, поглед му оштар, смео и крвав, а рик му као силног грома глас! . . * На гледни амо — на грудвици тој како полако мили мален мрав и вредап вуче собом терет свој : аознаје себе и пут му је — ирав!. . * У светлом зраку свода небеског у свакој ено капљи воденој, на сваком зрну нраха земаљског створова разних број је и безброј! —