Srpski sion

Стр. 782.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р . 49.

Сина Божја од Дјеве Марије. А прави се од вунеие материје за то, јер представља заблудеду овцу, коју је Спаситељ узео на Своја рамена, а та овца је наша грешна природа; а и за то, што је Он назван јагњетом за нас закланим. 0 таком значењу омоФора сведоче и речи, које говори епископ, кад га на себе меће: „На Хрт«, закл ^диш кзакх естестко, воз» несшУнсА, кх Бог^ и 0тц8 прикелу, еси". Сви првосвештеници и свештеници на истоку, осим једног само патријарха александријскога, свршују божанствену литургију ненокривене главе. То они чине не због тога можда, да омаловаже светињу, него с неког вишег божанственог гледишта. Апостол Павле назива Исуса Христа главом, а нас — удима, и нрема томе, из уваж'ења према глави препоручује нам, да се молимо гологлави. А даље, као што свештеник прима руконоложење гологлав, тако је исто дужан и да се моли

и служи гологлав. Епископ дужан је још више то , да чини за то, што се при руконолагању његову на главу му нолажу Богом нредане речи т. ј. св. евапђеље. Но на ово може когод рећи: зар натријарх александријски и многи другиенископи не ноступају протузаконито, кад на глави својој — ма и по древном предању — носе свештена покривала (т. ј. митру или камилавку)? Ја велим: не, јер обичај тај одговара најстаријем предању, на чак и старозаветном. Старозаветни првосвештеник носио је на глави својој кидар, који се и митром називао, а тако ју и данас наши архијереји обичавају називати и веле, да оиа представља трнов венац Исус-Христов или судар, којим је била у гробу обавијена глава његова. Но при свем том, архијереји у извесно време св. литургије скидају са главе 1 митру, те тиме засведочавају, да се ваља строго нридржавати и предања св. апостола Павла.

(Наставиће се) Ф РАДИ ИСТИНЕ.

Свој завршни говор у скушитини свештеничкој, 4. новембра о. т., завршио сам овом изјавом: „Као што се славна скупштина уверила, на говор брата и г. Јосића нисам ништа . одговарао; изјављујем, да не ћу ништа ни одговарати". Тако сам учинио у скупштини. А учинио сам тако из разлога: 1., јер је стварни део његовог говора темељно и исцрино обеснажио и безопасним учинио, пре мога завршног говора, брат и г. прота Вучковић, те што сам имаО разлога, да штедим време ; 2., јер је личну страну његовог говора осудила, довољно, скупштина својим негодовањем, те што сам тим више био дужан, да чувам достојанство скупштине и братски расположај У њој. Но ево, брат ЈосиЛ је и штамиао свој говор, а у 138. и 139. бр. „Браника"; штамиао та онако, како га је написао аослв скуиштине. Шта ли ћу сад? Да му кажем све оно, што сам прећутао у скупштини? И све оно, што

је тек сад заслужио ? Не. Нрећутаћу и сад много, много. . . Но рад' истине и обавештења оних, којн ушчитају говор брат Јосића, морам изјавити: 1.) Не стоји, да је итко у скупштини „иречио" г. Јосића, или ма кога другог, да говори о удружењу и иротив иогот ; него је истина, да је г. Јосић био, одмах у почетку свога говора, негодовањем екушптине предусретнут, са разлога, јер је свој говор већ почео неким анимозним тоном и начином раздражене гестикулације; и јер није у почетку говорио о удружењу, него чинио личне нсшадаје, који су много друкчији још испадали у скупштини, него у штампаном говору што су исписани; те, јер је тиме хтео у скупштинску расправу да увуче личну иолемику , која да је прихваћена, скупштини и полемичарима не би била на част. Да је тако, сведочи и његов штампани говор; доказује то и околност, да га је председник присиљен већ био опоменути, да говори „о ствари" ; доказује то и негодовање скупштине, којега се сећајусва браћа из скупштине.