Srpski sion

Стр. 776.

Б р . 46.

и душе свести у граниду правде и правице, закона и реда, у опште која ће облагородити васколике мисли и осећаје, жеље и намере, представе и иојмове и целу умну и душевну радњу човечјег организма увести у систем богоугодног и по пркву, народ и државу корисног живота. Колико је било учених људи, који су са оскудице морала и моралне свести више шкодили општем интересу, него користили; колико краљева и царева, великих државника, који су били капацитети у знању а са оскудице моралног развитка бацише народ и државу у беду и невољу, из које се после једва извукоше; колико учених и интелигентних родитеља упропастише себе и своју породицу, и то све због оскудице морала и моралног живота! Осим ових могао бих још примера наводити у потврду до сад реченога, али нека је и ово доста. Та света истина стоји златним словима исписана на свима листовима најпространије књиге, коју ми зовемо природом, само је треба хтети и знати читати. Важност улоге, коју морални закон има у животу породичном, друштвеном, народном и религиозном, биће нам пристуцачнија, кад посмотримо човека неморална у његовом душевном животу. Човек неморалан не схваћа породичан живот као светињу, која се мора ноштовати у свима одНошајима, приликама и неприликама људског развитка; његова брига за иородицом и члановима њеним сведена је на најиижи степен, у колико то изискују пеодложне потребе природне; за више духовне изображење своје породице нема осећаја; у друштвеном животу ои је болестан орган друштвене заједнице; умна и Физичка му радња јесу прави отров по друштвеии развитак и напредак. У народном животу су такви људи најонаснији, јер су непосгојанством и подлошћу свога карактера у стању жигосати име своје највећим издајством; у државном су животу лоши грађани, никакви војиици, лажне патриоте, а у религиозном животу недостају им сва она критерија, која човека чине ваљаним и честитим хришћанином. Неморалан човек у религиозном животу вечито сумња, његов дух га не узноси

Богу и вери, већ га баца у искушења, која га све више удаљују од правог и истинитог богоштовања; његов ум и срце спутано је веригама земаљских страсти, које га чврето држе у вртлогу покварености, и кад случајно севне морална варница у његовој души, одмах се и угаси. Неморалан човек у религиозном животу личи на ла1)у без крмапа, коју сумња и невера тамо амо баца по нучини морској. Најдивније хришћанске врлине, које красише идеале хришћанске цркве и које условљавају човечански напредак, као што су идеална хришћанска љубав, самопрегорење, трпљење, пожртвовање — за њих немају дражи, јер немају унутарње моћи, која би их покретала на извршење тих узорврлина хришћанских; ако се пак кад и навезу на бурне таласе хришћанске религиозноети и свести, дела су нм ипак неморална. Настаје иитање, где ћемо наћи то узвишено морално начело, које нас оснособљава за виши унутарњи духовни живот, које нас ослобађа окова земаљских и носи у више СФере душевног развитка, које нае увађа у царство небеено, То најсавршеније морално начело налазимо у божанственој књизи — у религији хришћанској. У хришћанској религији обележепо је најузвишеније становиште морално, које треба да провејава дух васколиког човештва. У колико човештво буде усвојило морално начело хришћанске религије, у толико ће се приближити Богу, свом првобитном извору и оиом идеалу, који сачињава крајњу тачку културног напретка и развитка. Необорива је чињеница, да је у човеку урођен морални закон, по коме чини добро, а избегава зло, који закон морални влада и у животињском царству с том разликом, што човек врши моралии закон са свешћу, дочим животиња бесвесно, но нриродном нагону своме. Заступници тог природног у човеку урођеног морала јесу философи природних наука, као што је Ламарк, Кант, Дарвин и т. д., који тврде, да човек по свом урођеном моралном закону зна шта је добро а шта је зло, и ио томе да је његова природа иајбол>а ди-