Srpski sion

Стр. 74.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 5.

којега страсти теку, које нама бистре иојмове замуте, очи заслеие, срце окамене. Белика би срећа, радост и утеха била за све нас, када би се трудили, да, колико год више можемо, ио иримеру данашњих угодника, прави хрипгћански живот ироводимо, да љубимо св. цркву нашу и лепу веру нашу прадедовску, а у св. цркви да се научимо љубити друг друга, па да тако задахнути једном миЈиљу, једном л>убављу и искреноиЉу, — свагда чисто срце у недрима нашим носимо. Ту би онда био благослов божји на нама, ту би био напредак општи, ту би било епасење народно. А што је кадро једнога човека сретним учииити, то је кадро и целу једну породицу, целу општину и цео јвдан народ усрећити и унаиредити. Иа с тога, љубазни моји, уадигнимо очи наше к небу и помолимо се данашњим св. јерарсима, да се сво.јим топлим молитвама моле за нас милостивом Богу, да нам здравља, моћи и снаге подари, да с вером и љубављу, док смо живи овде на земљи, дочекујемо данашњи празник, а да св. цркву нашу и лепу веру нашу иравославну љубимо и живот наш ио на-

уци Христовој,. као и данашњи угодници проводимо. Треба даље, да се по примеру данашњих угодника божјих трудимо и да сваки поједиии од нас, колико год можемо настојавамо, да уздигнемо сјај св. богослужења нашег', да сложно и громко, као браћа сви у св. храму божјем у славу божју појимо и име божје слчвимо. Св. црква, св. богослужење и наше дивно православно појање Орбина .је одржало, у радости га је још већма узносило, а у тузи и жалости свагда кренило и тешило. Камо лене среће Србинове, да младеж наша, та узданица наша, у место што за време св. богослужења у храму божјем у недељне и нразничне дане проводи време у беспослици, долази у свој храм, па да изучивши дивио појање црквено, својим сложНим појањем увеличава сјај св. богослужења нашег! Оида би то мене као вашег свештеника уверило, да је још жива вера у Србипа, да Србин љуби своју св. цркву, која га спасава. Тада би се засветлила и светлост наша пред људима и људи би видели добра дела наша и сви би ми ирославили оца нашег који јена небу. Амин.

ШШМНСКО, А НАРОЧИТО ПРАВОСЛАВНО МИСИЈОНЖТВО У КИШСКОЈ цшвини.

Саопштио Владимир Димитријевић, етудент богоеловије. (Наставак.)

Протестантство је у своме зачетку, у 16 и 17 столећу, врло мало могло учинити за спољашњу мисију. Оно се мораде још бринути за свој лични онстанак, а не имађаше баш ни материјалних, па ни моралних средстава за тај посао. У осамнаестом столећу и тај се живаљ из дана у дан све то силније креће, тако, да је то у наше доба један голем развој, коме се човек мора дивити. И ако иротестанти немају својих калуђерских и калуђеричких редова, али они имају у ту сврху до 70 главних удружења, са читавим безбројем споредних филијала, који на обраћање незнабожаца приносе скоро горостасне жртве. Годишњи издатци целога тога апарата износе до 30 милијуна марака (скоро иет иута толико, колико у исте сврхе жртвује римска црква), одакле издржава до 3000 мисијонара са'25.000 помоћника, 1000

сталних народносних свећеника и око 2000

мисијонарских постаја!

Но како је тешко

„правити проселите" (обратити незнабошца у хришћанску веру), можемо закључити и отуд, што је иротестантство, крај свеколиких својих толиких жртава и таких нанрезања, до сада могло обратити тек око 2 '/ 2 милијуна незнабожаца.* Протестанти су почели да шаљу своје мисијонаре у Китај тек ирвих година нашега столећа. Први беше иеки Могпзоп , који 1807. дође у Кантон. па ту отпоче свој иосао са учењем језика и п[»еводом св. Писма. Но од њега беше вештији Немац ОпШа^ (1826), * Ос.им дутеранске, калвинске, апгликанске и нресвитеријанске цркве радс много иа томе нољу и равне протеетантске еекте, а нарочито браћа напшх Назареиа: хернхути, методисте, баитисте н иИдепендентистс.